И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји (Мт. 9, 2).

Једном су Исусу Христу у Капернауму донели болесног од раслабљености. Болесник је био слаб до те мере, да не само да сам није могао ићи, него није могао ни изговорити речи, није могао да замоли Исуса за исцељење. Зато га је Исус исцелио ради вере других, ради оних који су га донели. Они су молили Исуса да га исцели, и њихова је молитва била усрдна, већ самим тим што су га на својим рукама донели до Исуса. И видевши Исус веру њихову, рече раслабљеноме: Не бој се, чедо! Болесни је ћутао, није молио, јер није могао: он је само себе препустио другима – није им сметао да га донесу и мислено их је молио, да га донесу до Исуса Христа.

Дакле, браћо и сестре, онда када не можете, нисте у стању да молите Бога сами, или из неког разлога не смете да молите, или се не надате да ћете Га умолити, предајте себе другима, да се они помоле за вас. Уколико не можете речима, у крајњој мери, мислено замолите за то. Господ ће вам ипак помоћи, ради молитава других, као да сте Му се сами молили, исто онако како је помогао раслабљеноме, ради вере оних који су га донели. Онда када не можете, не смете, не надате се… Не, увек овако чините: молите се сами и друге молите, да се за вас моле. И свети, када су живели на земљи, сматрали су за неопходно да се обрате за молитвену помоћ другима, и то не само по своме смирењу, већ и због осећања своје сопствене немоћи. Свети апостол Павле моли верујуће који су се подвизавали са њиме, да се моле Богу за њега (уп. Рим. 15, 30).

А кога то треба да молимо? Све оне који се моле, а нарочито оне који су ближе Богу и који су нама блиски. Оне који су ближи Богу, Бог ће пре услишити; онај који нас више воли, тај ће се усрдније помолити за нас. Превасходно молите свештенослужитеље Цркве. Они свагда стоје пред престолом Божијим, па следствено томе су и блиски Богу, у крајњој мери, због свога чина; само Бог их је поставио на то место, да би се молили за све, па ће их стога Бог услишити пре него неког другога. Зато и свети апостол Јаков пише: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим (Јак. 5: 14).

Друге молите, да се за вас моле; друге молите, па се и сами молите за друге. Нашом молитвом за другога можемо и ми њега побудути да се помоли за нас и на тај начин ћемо се, по заповести св. ап. Јакова молити једни за друге (Јак. 5, 14); а таква узајамна молитва, као израз узајамне њубави, може много учинити. Када смо ми једни за друге, тада је Бог за све нас. И како је само ово утешно, да ми можемо да се молимо за друге и да по нашој молитви Бог може да пројави над њима своју благодати и милост!

Како понекад можеш да помогнеш другоме? Желиш да помогнеш, треба помоћи и неопходно је; страдаш са њим, тугујеш због њега. Ах, понекада и више од њега страдаш и тугујеш због њега, а не можеш помоћи. Ево чиме можеш помоћи – молитвом. Помоли се за њега и Бог ће му послати помоћ, коју ти ниси могао да му пружиш. И све што радимо за другога, треба радити уз молитву; с молитвом треба давати и милостињу; дај милостињу и говори у себи: Нека то послужи на корист томе и томе. Тада ће наша помоћ били боља и делотворнија. Молитва свему што чинимо дарује живот и силу.

Приметимо сада још нешто. Када је Исус Христос усхтео да исцели раслабљеног, најпре му опрашта грехе, а потом га исцељује од болести. Зашто? Зато што су несумњиво, узроци болести раслабљенога били његови греси: због грехова или од грехова он је постао болестан. Да, ми се не разбољевамо потпуно без наше кривице, већ или за грехове или од грехова или, на крају крајева, ради нашег спасења, да се сачувамо од грехова. Уколико неко не би био болестан, он би можда био велики грешник. Очи Господње виде и грехе који још нису учињени.

Дакле, када си болестан, моли се за здравље и уједно моли за опроштај грехова знаних и незнаних, вољних и невољних. „Опрости ми грехе моје, Господе, и помози ми да оздравим“. Тада ћеш убрзо прездравити. Уколико и не оздравиш убрзо, ипак не престај да се молиш и кајеш. Бог нас понекад дуго не избавља од болести и слабости, ма колико Га молили, да би нас тиме научио молитви и покајању. Уколико уопште и не оздравиш, ипак, ништа не губиш, јер ћеш стећи навику на молитву и покајање, а у покајању је наше спасење и у молитви, наше душевно здравље.

Када се у болести молиш Богу са сузама покајања, тада заборавиш, не осећаш да си и ти болестан, да ниси здрав, и стајао би тако пред Њиме, молио би Му се и плакао, читав живот, читаву вечност. Тако молитва узвишује, оживљава, укрепљује, наслађује човека. Јер нам је и здравље потребно ради тога, да би смо имали снаге да се молимо и кајемо за грехе, и потребно нам је да смо здрави онолико колико нам треба да се помолимо и принесемо покајање. Стога, ако и не оздрављам, али ипак могу да се молим и кајем за грехе и заиста се молим и кајем, тада сам спокојан, не очајавам, не падам духом. Очигледно је да ћу се и без здравља спасити, када ми Бог све до сада није подарио здравље. Очигледно да ми за спасење није потребно здравље, очигледно ми је за спасење потребнија немоћ него снага.

Све наше – било то здравље или немоћ или сиромаштво или ученост или необразованост и незнање, или високи положај или ниско звање – све се цени по томе што нам је корисно или штетно за спасење душе. Ако ми болест служи на обновљење душе, ако ме не спречава да служим Богу и кајем се за грехове, онда ми је она дража од свакога здравља. А шта ће ми притом здравље, које ми не помаже спасењу душе, у којем се нити Богу молим нити за грехове плачем? Да, здравље је веома добро, када је спасоносно за душу, а ни болест није лошија од здравља, боља чак и од поста и молитве, када је болесник принесе Богу са благодарношћу и свешћу о својим греховима.

Даруј ми, Господе, здравље, даруј ми толико здравља, колико ми је потребно за спасење, колико ми је потребно да бих се могао молити и кајати. Уколико сам у моћи, уколико имам снаге да се кајем за своје грехе и молим Ти се за себе и друге, тада ми је довољно здравља. Желим само да поживим у покајању и молитви, и да умрем у покајању и молитви!… Уколико, пак, слично оном раслабљеном из Јеванђеља, будем лежао непокретан и нем, уколико не будем имао снаге да изговорим ни реч молитве, нити да пролијем сузе покајања, пошаљи ми људе, који би Ти се усрдно помолили за мене. Макар четворицу таквих, као ономе раслабљеном, макар тројицу, двојицу, макар само једног. Усрдна молитва и једног праведника, може много.

Амин.