Многи од вас, браћо и сестре се видљиво брину о угађању Богу и спасењеу своје душе: моле се у својм домовима, долазе у Цркву, посте, поштују правила Цркве, исповедају се и причешћују Телом и Крвљу Христовом, краће, труде се да живе по учењу Православне Цркве. Они се међутим ипак често боје, узнемиравају, муче имајући мисао да они не чине ништа што је угодно Богу, да се ни на који начин неће спасити; боје се толико да чак долазе до унинија, до тога да напусте пут спасења.
Немојте се чудити када Вам кажем да такво неспокојно, узнемирено, болно стање вашег духа тешко да је угодно Богу. Наш Бог је безгранична љубав, бесконачна доброта; у Њему је бездан милосрђа, неисцрпна пучина милости. Њему је угодно све што чинимо ради Њега, прихвата све што Му приносимо, памти сваку реч, речену о њему, памти сваку мисао уперену на Њега, памти сваку сузу, проливену ради Њега, памти кап такве наше сузе. Њему је угодно и када му кажемо: “Господе! Ништа ради Тебе не чиним, ништа ти не приностим, а ништа ти и не могу принети. Човек сам грешан, слаб, ништ, бедан”. Зашто се патимо, узнемирујући се око тога како да спасемо душу, када чинимо оно што је Бог заповедио да чинимо ради нашег спасења?
Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.
Не, не надајте се на себе, на своје снаге и напоре у делу свога спасења, већ на Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, не Његову помоћ, на Његово помиловање. Наша је ствар да радимо оно нашта смо позвани, да се трудимо ради нашег спасења, а спасити нас може једино он, Господ наш Исус Христос. Након овога, чему се патити до раслабљености, узнемиравати се до унинија због тога да ли ћемо се спасити, када ово у потпуности зависи од Исуса Христа? Па зар и Исус Христос не може, зар је немоћан да нас спасе? И зар он мање од нас мисли и брине се о нашем спасењу? Он је са неба слишао ради нашег спасења, крв је Своју пролио на крсту ради нашег спасења. И сада на небу, седећи са десне стране Бога Оца, за шта се заступа пред Својим Небеским Оцем? За наше спасење. Зашто се поред таквог Заступника нашег спасења, зашто се патити до раслабљености, зашто се узнемиравати до унинија о своме спасењу?
Дакле, старајте се да живите по учењу Свете Православне Цркве, радите свој посао, трудите се ради спасења и не бојте се, не падајте у униније, очекујући спасење од Исуса Христа, Сина Божјег, од Његове помоћи, од Његовог помиловања. Не бој се хришћанине, не бој се, само веруј у Исуса Христа и биће спасена душа твоја. Амин.
