Великопосне службе су такве да човек пожели да оне трају и трају, и само телесне немоћи нас приморавају да их напуштамо или донекле скраћујемо, прилагођавајући се потребама нашег великог града.

Велики канон Андреја Критског прихваћен је у Цркви за великопосно читање како би у нама пробудио покајање и како би се у срцу обликовало исправно разумевање тога шта је покајање. Навикли смо да све што се око нас догађа оцењујемо кроз осећања која у нама тим поводом настају: да ли нам је добро или лоше – и у зависности од тога доносимо суд о неком догађају. А од те навике нужно је да се одучимо, јер треба, као што је чинио преподобни Андреј, да свој живот сагледавамо са становишта речи Божије, постепено васпитавајући себе и трудећи се да у нама та реч Божија нађе место – како бисмо могли њоме да оцењујемо и своја дела, и своје духовно стање, и оно што се око нас збива, а не осећањем које у том тренутку имамо.

Најпре зато што наша осећања лажу, а друго, у њима је увек присутна ласкавост, јер је сваки човек, услед своје греховности, егоиста, па себи увек жели добробит – и то, нажалост, не духовну, већ телесну или, што је још погубније, душевну.

Човек жели да у његовој души влада мир, али не мир који даје Дух Свети, већ мир душевно-телесни. И томе стреми, трудећи се да свој живот уреди тако да га ништа не узнемирава, да га ништа не потреса. И тако сваки човек непрестано као да се бори са својим животом, покушавајући да га некако среди, а из тога произилази мноштво брига, док живот измиче из руку и све тече само од себе, попут брзе вожње по леду – можеш окретати волан у било коју страну, али кола иду по инерцији. Тако је и овде. Човек покушава да измакне вољи Божијој, покушава сам да уреди свој живот, заборављајући да Господ промишља о свакоме. Штавише, понекад је Богу угодно да у одређеном тренутку човековог живота човек прими неку жалост. Зашто? Зато што му је та жалост потребна за спасење.

Често човек себи поставља питање: зашто ми се догодило ово или оно? Да нисам негде сагрешио? И почиње по сваку цену да тражи одговор, мислећи да ће, када га нађе, исправити оно што је узроковало тугу, и да ће она тада отићи. Да, заиста, искуство живота нас учи да се и то понекад дешава. Ако човек робује неком греху, последице тог греха често су сасвим конкретне. Код деце је то врло уочљиво. Отац и мајка говоре: не ради то. Али дете и даље чини по своме, све док се не догоди управо оно на шта су га сто пута упозоравали. Исто тако бива и са одраслима, када не верују речи Божијој.

Али то не значи да су све тешкоће, жалости и скорби у нашем животу нужно последица неког нашег појединачног греха. Не, сав наш живот је грехован, и то је потребно схватити.

Грех није нужно неки одређени поступак. Може се достићи такав начин живота да човек не чини ниједно лоше дело. Строгом аскезом и унутрашњим трудом може се постићи да ум буде слободан од рђавих мисли – што је веома тешко, али могуће. Још је теже, али ипак достижно, очистити срце од злих помисли, односно од оних покрета срца који настају по наговарању ђавола. И када човек то достигне – а из читавог човечанства то постижу тек појединци – то не значи да се избавио од греха. То само значи да је достигао праведност.

А грех – то је нешто сасвим друго. Грех је раздвојеност човека и Бога.

Грех је живот одвојен од Бога, самосталност човека у односу на Бога. Такав живот јесте грех, који се не мора нужно испољавати у страшним делима, ружним речима, рђавим мислима и неприкладним осећањима. Зато људи који не познају Бога често постављају питање: ево, живи добар човек, али не верује у Бога, не иде у храм – шта ће бити с њим после смрти? Исто што и у овом животу: као што није познавао Бога овде, иако је био добар човек, тако ће и умрети и тамо, у оном свету, неће знати Бога, остајући у својој доброти – што значи, остајући у истом паклу.

Пакао није нужно Бутирски затвор. Пакао је постојање ван Бога. Пакао је стварање таквог живота у којем нема Бога. Зато је Господ рекао да цариници и грешници претичу праведне фарисеје у Царству небеском. Јер фарисеј нема у чему да се каје – он живи исправно, добро, не осећа да је грешник, јер све чини како треба. А грешник схвата да је грешник, јер су му његове греховне мисли, поступци, речи и осећања очигледни. Зато је грешнику, у извесном смислу, лакше. И сви смо ми грешници, па нам је лакше да то разумемо и осетимо.

Разрушење овог зида, ослобођење од греха, сједињење са Богом – то Бог човеку дарује бесплатно, не за неке заслуге, не зато што је он добар. То је уопште тајна зашто је тако. „Јер које унапред познаде, те и одреди“ – ове речи апостола Павла су веома занимљиве и из њих је касније настало много јереси, укључујући и калвинизам. Зашто? Ево, добар човек – а нема вере. А последњи олош, може се рећи, пропалица – и Господ му даје веру. Како је то могуће? Зашто? То је тајна.

Али човек који има веру, ма колико био грешан, ако свој грех препозна и крене путем исправљења, има наду на спасење. Јер само жив однос између човека и Бога може спасти душу, избавити је од греха, ослободити је тог раздвајања – ако човек жели, ако хоће да се сједини са Богом упркос својим гресима, својим страстима, устројству свога живота – упркос свему, по сваку цену жели да се сједини са Богом. И то човеково стремљење Бог награђује – Сам Господ га ослобађа. Господ може очистити човека, може му помоћи и молитвом, и у ослобођењу од страсти, само ако он истински жели не да се овде, на земљи, што дуже, безбедније и боље уреди, већ да истински достигне Бога.

Покајање је, по својој суштини, управо свест о томе колико је страшно бити одвојен од Бога, не знати где је Он, не осећати Га, не познавати Га. То је стање у којем човек разуме да начин на који живи није живот, и тежи да, по сваку цену, угоди Богу, да Господ обрати поглед на његов труд, макар он био и ништаван, неспретан, пун грешака – али је труд ипак присутан, постоји то унутрашње стремљење.

То је темељ духовног живота. А покајање јесте пробуђење своје душе за ово унутарње делање – да се не пристаје, да се све одбаци што томе смета, да основни мотив сваког дела буде приближавање Богу. Тада ће нам у том светлу бити јасно да је много тога чему тежимо потпуно непотребно.

Надам се да је свако бар чуо изреку да „без смирења нема спасења“. Иако нас сасвим оправдано могу узнемирити неке ситуације, и мада можемо осећати сасвим праведан гнев – с било које тачке гледишта оправдан – ипак постоје околности у којима ништа не можемо учинити, јер ако предузмемо нешто, биће још горе. Шта је тада потребно? Потребно је прихватити то да је од Бога и смирити се.

Јер ако је Господ тако устројио – Он који све види и све зна, који види сваку неправду, сваку увреду која нам је нанета, који види све – онда је то потребно. Коме је потребно? Мени. Зашто? Зато што је Господ изабрао такав лек, и када будем ово проживљавао и трудио се да изађем из тога, мој дух ће од тога имати корист.

Ја ћу то прихватити – а Господ ће ми за то открити још више, још дубље, још ће ме снажније утешити. Јер све душевне и телесне радости, нажалост, због тога што је грех разорио хармонију, супротстављене су духовном. Зато, да би се достигла духовна радост, неопходно је мучити своје тело постом, бдењем, метанијама, физичким трудом и не допуштати души да се опусти, не давати јој више попуштања него што је потребно. Неко мало попуштање јесте неопходно, јер не могу сви проћи кроз суров начин живота – тешко је бити немилосрдан према себи. Али мера тог попуштања треба да буде у нашим рукама, јер брига о телу и души може се изопачити у страст, и под видом заслуженог одмора човек, нажалост, може чинити свакаква неприлична дела. Мада она споља можда и не изгледају тако страшно у поређењу са оним што се догађа у свету, ипак су то кораци који удаљују од Бога.

Ту је потребно показати разумну мудрост и чврстину према себи, и тада ћемо моћи проћи царским путем, и Господ ће погледати на нас и пожелети да нам дарује оно што је припремио и што жели да нам да, оно ради чега је и дошао. Он каже: „Боље је за вас да Ја одем, јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ Јер истински духовни живот јесте заједница са Утешитељем, Духом Светим. И Дух Свети теши човека и у његовим телесним трудовима, и у његовим душевним невољама, теши га тако како ништа и никада на свету не може. И нема ничег слађег од тога.

Зато то није никакво претеривање када у акатисту певамо: „Исусе, Најслађи“. Та реч изникла је из душе светог човека, јер је он осетио сладост бивања са Богом, општења с Њим. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Када човек макар мало, макар на трен осети ко је Господ, он то никада не може заборавити. Зато свако од нас ко је окусио сладост црквеног живота, сладост богослужења, не може то никако заборавити. Јер све остале природне сладости овога света не могу се тиме упоредити. А богослужење је истински живот у Духу Светом.

Зато је сасвим разумљива наша тежња да идемо у храм, јер тамо то добијамо. И душа чезне и жуди, жели још. Али, нажалост, нема могућности да душа прими више – сувише је мала. Зато је треба ширити. А ширити је могуће само на један начин: мучењем, принуђавањем, приморавањем самога себе. Што је већи подвиг, то ће човек више добити. Другог пута нема. И то се не добија аутоматски, већ је из двехиљадугодишњег црквеног искуства познато да је онај ко је више мучио себе, више и добио. Тако сваки од нас жање само оно што је посејао, и добија само оно на чему се потрудио. А свако избегавање труда, одбијање – то је заправо крађа од самога себе.

Често питају: „Оче, нисам успео да све прочитам, или сам се прејео, или нешто друго – могу ли се причестити?“ Па, можеш, зар је Чаша моја? Али што се мање трудиш, мање ћеш и добити. Какав је смисао у томе? Какав је смисао захватати воду решетом? Наравно, неке капи ће се, услед површинског напрезања течности, задржати и на том решету. Па шта онда? Ето, примио си целог Христа. Оно што је шире од читавог космоса ушло је у тебе. Али када пређеш праг храма (и изађеш напоље)– и шта онда?

Ово је нарочито очигледно код деце. Дете се причести, изађе напоље – и све заборави, баца, ломи. Шта се у њему догодило? Ништа. Зашто? Зато што није уложен никакав труд. Дато му је све, дато му је више него што су апостоли имали при живом општењу са Господом Исусом Христом. Дата му је сва пуноћа коју човек уопште може да замисли. Цео Христос, Који је свуда присутан као Бог, Он је у њему. И шта? И ништа. А нико се због тога не узбуђује – човек се навикао, живи мирно.

Зато нам је потребан труд на омекшавању срца, на његовом ширењу. А за то је неопходно испуњавати заповести Божије, приморавати себе на то. Треба престати са лукавством, јер Бога свакако не можеш преварити, ма како се извијао. Он зна зашто говориш овако или онако. Бог зна шта стоји иза твојих речи. Можеш ти пред свештеником заузети неки посебан израз лица или покушати да на исповести нешто другачије интерпретираш, рећи то на одређени начин како би сачувао неке односе. То је чисто душевна ствар, обична бесмислица. Па шта онда? Бог те види, Он зна. Он познаје извор твојих осећања и речи, и зна тај јаз између твог истинског стања и онога што изговараш. Дакле, кога ти завараваш? Свештеника? Ма,нека свештеник мисли како хоће, ти о себи размисли. Можеш четрдесет година долазити у цркву – и да ништа не сазнаш, да ништа у тебе не уђе, да останеш исти фарисеј. Човек може читав живот ићи у храм, а Бога не познати, не осетити Га. Какав је у томе смисао?

А заиста, стотине хиљада људи иду у цркву, а Бога не познају, Христа не знају, нити знају шта је благодат. Крстио си се? А шта је Дух Свети? Не знаш? Па где је онда хришћанство? Хришћанство без Духа Светога – шта је то? То је нешто потпуно несхватљиво, то је некаква лаж.

Зато је време покајања, време поста, дато да бисмо све то што искреније промислили и пред собом и пред Богом освестили и разумели. Наравно, то је веома тешко. Потребно је заиста велико самоодрицање да би човек стао пред Бога без икаквих трикова, без угађања људима, без ласкања – такав какав јесте, грешник, да то призна и почне да се исправља. Да не буде роб својих осећања, него да се труди да се према ближњем односи, колико је могуће, као према самоме себи. А то је веома тешко, јер сасвим јасно видимо да наш ближњи никако није достојан тога.

Али Господ не каже да би требало да бирамо онога ко је достојан наше љубави. Он једноставно каже да је тако потребно. И морамо себе на то приморавати. Не треба ласкати, не треба своје понашање прилагођавати његовом. Јасно је да је то превише супротно људској природи, и ако одмах покушамо, једноставно нећемо моћи да издржимо. Али у сваком случају, главно усмерење, целокупна тежња нашег живота треба да буде у том правцу – то је основа.

И, наравно, наше упориште мора бити у Јеванђељу, у Христу – у том оваплоћеном Слову Божијем.

Нека нам у томе помогне Господ. Амин.

Храм Благовештења Пресвете Богородице, 1. марта 1993. године, увече.