Христос Васкрсе!

[dropcap letter=“П“][/dropcap]ромислом Божјим тако је устројено, да смо данас читали два одломка из Јеванђеља по Јовану, која нам преносе речи Господње. На једном месту Господ се обраћа ученицима, а на другом јудејима. Речи из оба ова одломка се у потпуности односе на нас, јер смо ми делимично ученици, због тога што посећујемо храм, желимо да научимо Божје заповести, покушавамо да како-тако живимо хришћански, а са друге стране ми смо још увек старозаветни народ, јудеји, јер по нашим делима, по томе како живимо, шта говоримо, о чему мислимо и шта осећамо, очигледно је да се ми противимо Богу, противимо се Христу.

Господ говори: „Ово вам заповедам„. Ово је упућено ученицима, јер се заповест може дати једино ученику. Уколико изађеш на улицу и кажеш некоме човеку: учини то и то, он ће се зачудити: што бих ја то уопште радио? Ко си ми ти? Друга је ствар када учитељ говори ученику, овај је тада дужан, обавезан, да саслуша. И ево, Господ је дао заповест Својим ученицима: „Ово вам заповедам, да љубите једни друге„. Хтео не хтео, било да ти је тај човек драг или непријатан, без обзира да ли ти се свиђа или не свиђа његов карактер, ову заповест треба испунити, без обзира на то, какво је твоје мишљење о овом човеку, шта осећаш према њему. Јер љубав није пројава осећања, љубав је нешто сасвим друго. Љубав је када човек не чини ближњему оно што не жели себи самоме.

Не обавезује да вољеној особи говоримо разноразне пријатне речи или да је на сваки начин похваљујемо да би била задовољна… Не то! Господ нам није заповедио да потхрањујемо извесна осећања једни код других. Премда апостол Павле говори да сви ученици Христови треба да буду нежни једни према другима, трпељиви, брижни, да чинимо једни друге чашћу веће од себе. Све је ово свакако потребно, али Господ говори о љубави управо као према самима себи. А управо ни ми саме себе не похваљујемо увек, понекад и грдимо сами себе, често бивамо незадовољни собом, чак се и љутимо на саме себе, понекада се дешава да сами себи досадимо, бивамо уморни од себе самих, да чак не желимо ни да се погледамо. И поред свега тога, што често према себи не гајимо нежна осећања, уз сав наш праведни критички однос према себи, ми себе ипак волимо: не желимо да се наше тело разболи ни да нам душа пострада, да нас ма ко оклевета, наружи итд… То управо и јесте љубав. Такву љубав Господ од нас и захтева, да ми свеједно волимо једни друге, знајући недостатке свога ближњег, свога брата у Христу, схватајући његове немоћи, његову духовну закржљалост, безосећајност. Али му истовремено не желећи зла и пропаст, већ напротив, трудећи се да му помогнемо својом делатном љубављу. Ето шта значи „ово вам заповедам, да љубите једни друге“

А шта ми чинимо? Све супротно: љубави нема, а самољубља – колико хоћеш… и свако жели баш себе, и то, на жалост, на рачун другога. Зато Господ говори Јудејима, обраћајући се нашем старом човеку: „Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла“ (Јн. 8, 42). Господ нам је дао заповест, а због чега је ми не схватамо? Господ нам пружа одговор: „Не можете да слушате ријеч моју. Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините“ (Јн. 8: 43, 44).

То јест, ми смо наизглед са једне стране Христови ученици, а са друге стране је наш отац ђаво. Зато што сви ми желимо да испуњавамо своје жеље, а наше жеље често, услед тога што смо грешни људи, происходе од ђавола. И у сваком човеку се јавља борба између вере, између Христових заповести и старог човека који је у нама. Зато се дешава да ми делимично припадамо Богу, а делимично ђаволу. И шта ће победити у овој борби? Достојевски је говорио да се у људском срцу бори Христос са сатаном. На чију страну се човек приклони, тај ће и победити. Живот хришћана се састоји управо у томе да човек сво време стоји на Христовој страни у своме срцу и да се бори са ђаволом. А човек веома често попушта ђаволу, односно, чини оно што је ђаволу, а не оно што је Богу по вољи. И тада се свакако поново враћа у своје старо, греховно, стање.

Ђаво „бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим. Који ме од вас кори за гријех?“ Ниједан од људи на земљи, за две хиљаде година није нашао ни једне једине речи неправде у Христовим речима. А тражили су веома упорно, кроз лупу су посматрали, не би ли нашли какву ману у Његовом учењу и тиме га окривили. Али нико није успео ништа да пронађе, истина је апсолутно беспрекорна. Сва су се философска учења с временом развејавала у прах и пепео од стране умнијих, далековиднијих философа, али против Христа нису имали шта да кажу, јер је то апсолутна истина.

Али видимо да су свакој ђаволштини путеви увек отворени, а Христу стално бивају некакве препреке. Православни телевизијски програми се са муком пробијају, а чим се појавио овај безумни Богородичин центар, састављен од умно поремећених људи, клиничких случајева – изволите пуни програм. Зато што му је то блиско, своје, демонско, ђаволско. Ђаво препознаје своје испод сваке маске: порнографија – то је његово, комунизам – његово, насиље – његово, Богородичин центар – све је то његово, све сродно. Постоји термин „друштвено блиско“ – а овде је духовно блиско. А за истину увек постоје препреке, јер је истина разорна, против ње се не може ништа рећи. Немогуће су било какве расправе са Православљем, јер ће победа бити апсолутно разарајућа. И свакако да ђаво неће никада изаћи на директан изазов, он једино може да делује из тајности, обманом, искоришћавајући људско незнање. Кад човек не зна, чини са њим шта желиш, али и тада се Христос може само оклеветати, а никада победити.

Даље Господ говори: „Ако ли истину говорим, зашто ми ви не вјерујете? А Јудејци одговорише и рекоше му: Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин, и да је демон у теби?“. Ето њиховог аргумента: Ти си самарјанин, јеретик, у теби је демон. Односно Христа нису могли ништа да изрекну, него изволите – клеветајте. Премда је Христос био и Бог, ипак је испунио све о чему је писао Мојсејев закон. У овом смислу он је био савршено правоверни Јудеј који ама баш ни у чему није нарушио Мојсејев закон, да не би дао повод за саблазни. Али свеједно: „Ти си самарјанин, бес је у теби“ – јавна клевета.

„Исус одговори: У мени демона нема, него поштујем Оца својега; а ви ме срамотите. А ја не тражим славе своје; постоји Онај који тражи и суди. Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек.“ А коју то реч? „Ово вам заповиједам: да љубите једни друге“ Уколико се не научимо љубави, читаво наше хришћанство је умишљено и шупље, оно постаје самообмана и глупост, попут јудејства. Ја, каже, идем у храм. И будиста иде у храм. Каже: ја се молим. Али и муслимани се моле. Дајем милостињу. Али и баптиста даје. Љубазан сам. Али и јапанци су љубазни, пагани, и љубазнији хиљаду пута. Код њих је то доведено до апсолута. Па у чему је онда твоје хришћанство? Покажи ми? Хришћанство је само у једном, што нигде не можеш наћи: истинско хришћанство се налази у љубави.

Нигде не постоји таква заповест, јер људи увек љубав доживљавају као неко осећање. А како се може заповедати осећање? Њега или има или нема. Данас сам се пробудио са једним осећањем – сутра са другим. И како је уопште могуће себе натерати на љубав? Немогуће је. То је савршено неиспуњив задатак! А Христос говори: „Ово вам заповедам“. Дао нам је ову заповест. И указао нам је на овај пут: „Како желите да вама чине људи, тако чините и ви њима“. Уколико будемо непрекидно испуњавали ово златно правило током живота, постепено ћемо схватити шта се од нас очекује и у речима и у мислима и у осећањима. А све оно што се у нама противи овоме, треба одбацивати, ма како да је то тешко. Тешко је управо због тога што је грех постао наше биће. Он нам је постао својствен, постао је наша друга природа. Зато се све у нама противи Божјој благодати. Упркос томе, треба да се трудимо да не слушамо ђавола, већ Бога. Свакако да је јако тешко читаву природу обновити једино дејством вере. Уколико не би било Господа, то би било потпуно немогуће. Он је дошао на земљу, основао Цркву која нас храни својим тајнама – кроз које ми добијамо силу Божју и уз помоћ силе Божје све је могуће учинити.

Слава Богу, многи су људи до сада успели то да учине. Један од њих је и свети великомученик Георгије, чији спомен данас славимо, премда је био човек, савршено сличан нама у свему, у њему није било ничега натприродног. Али пројавио је чудесну љубав према Богу, такву да је претрпео неизмерна телесна страдања, па чак и живот дао лако и са радошћу. Зато га поштујемо као великомученика. Оно што је он претрпео, немогуће је обичном човеку. Узми било кога са улице, мало га притегни и он ће ти рећи све што желиш. И рећи и објаснити и дати и продати. А овде нема тога. Откуда таква сила? Од упорности можда? Али ма којем тврдоглавоме удвостручи муке и сва ће се упорност завршити. Не. Овде је сила Божја, победна, сведочанство да је човек преовладао у себи све оно старо, превазишао ону пријемчивост за земаљско, за телесно. И ми, уколико желимо да будемо истински ученици Христови, треба да избацимо из себе све старо, ма како да нам је тешко да то учинимо, сећајући се Христових речи да када у себи пројављујемо оно старо, онда служимо ђаволу. А Господ је рекао: „нико не може два господара служити“. Или си хришћанин и тада живи како доликује, или је твој отац ђаво, а тада живи по лажи. Другог пута нема. Светлост се по својој природи не може мешати са тамом.

Узмимо највећу прљавштину и најчистије бело платно, па покушајмо да их помешамо. Шта ће се десити? Добићемо прљаву крпу. Тако и ми, уколико се делимично трудимо да служимо Христу, а делом служимо ђаволу, на крају ће ипак испасти прљава крпа. Зато је и апостол рекао: „Који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све“ (Јак. 2, 10). Да није ово неправедно? Не, у самој ствари ово је праведно. У кривичном закону има преко 200 чланова. Прекршиш ли један, идеш у затвор. Није неопходно прекршити читав кривични законик, довљно је један члан и ти си већ преступник. Тако и овде. Не могу и слатка и горка вода тећи из једног извора. То се не дешава. Уколико се слатко помеша са горким биће горко. Уколико већ желимо да будемо Христови ученици, треба се беспоштедно борити са свим тим ђаволским што је у нама. Зато нам је и дат живот. Свакоме од нас је дато седамдесет, јачима осамдесет година. Данас се ипак ови рокови скраћују, многи не доживе ни до шездесет. Али како треба проводити живот? Управо тако – у борби са грехом. Ово и јесте циљ нашег живота.

Господ нам је рекао веома утешне речи: „Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек“ (Јн. 8, 51). А шта ће се догодити са њим? Прећи ће директно из смрти у живот, заувек се сјединивши са Богом. Зато што му је служио, волео га, стремио му свом душом. И Господ ово види. На речима човек може бити не знам колики верник, али Богу је то потпуно неважно, јер Бог види најскривеније дубине нашег бића. Пред људима можемо да будемо велики верници, а Бог добро зна сву нашу такву велику веру. Зато Господ себи узима само оне које прожима Божанска светлост. А онај који живи по својим похотама, по својој вољи, свакако се лишава Царства и наслеђује вечну смрт. Нека нас Господ избави од тога. Зар нас није Он призвао у Цркву? Потрудимо се да нам ово призвање Божје не буде узалудно. Амин.

6. маја. 1991.