Данас је велики празник Три светитеља – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Сваки од њих је био велики, сваки од њих је био богослов, и сваки од њих је био диван проповедник, златоуст. Али Света Црква их назива различитим именима, јер је у сваком од њих било нешто посебно, а заједно их прославља, јер су сви једнако угодили Богу.

У Јеванђељу по Матеју, Господ говори својим ученицима: „Ви сте светлост свету. Не може се сакрити град који стоји на врху горе. Нити пале светиљку да је ставе под суд, него на свећњак, и светли свима у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Они – Василије, Григорије и Јован – ова три дивна мужа, били су управо та светлост свету, јер су постали истински ученици Христови. Али ове речи Господ упућује свим својим ученицима. И сваки од нас је такође позван на то. Људе крштавају у име Пресвете Тројице не зато да би им овде, на земљи, живот био лагоднији, већ да би постали Христови ученици. Купељ крштења је образ гроба у којем човек треба да умре за грех и почне да живи за нови живот. Али у чему се тај нови живот састоји?

Сав свет лежи у греху. Човек се рађа у греху, од грешних родитеља, и око њега су све сами грешници. Шта је грех? То је сваки живот који је одвојен од Бога, другим речима – безбожан. Сви људи који нас окружују, па и ми сами, живимо безбожним животом. Ова безбожност се састоји у томе што Бог живи својим животом, а ми својим. Ми имамо свој лични, безбожни живот, са својим страстима, са својим жалостима, са својим увредама, са својим болестима. Човек је заузет својим бригама, погружен у своју унутрашњу стварност. А ученик Христов треба да живи другачије – он треба да буде погружен у Божански живот. Човек треба увек да памти Бога, увек да се сећа да је Господ близу, да га Господ гледа, да непрестано пази на себе: шта у овом тренутку чиним? куда идем? зашто? шта се дешава у мојој глави? шта се дешава у мом срцу? да ли је то угодно Богу? Односно, да буде у непрестаном труду – да пази да чиме не увреди Бога, да не би изгубио Његову благодат. Јер ученик Христов воли Бога, а кад човек воли другога, он се труди да му угоди.

Како ово достићи? И како ученик Христов постаје светлост свету? Оног тренутка када човек поверује у Христа, заволи Га, он почиње да исправља читав свој живот. У чему га треба исправљати? Наравно, ако неко чини тешке грехе – краде, блудничи, псује, опија се – све то треба оставити иза себе. Али није само то у питању. Реч је о самом принципу живота, о његовом устројству: зашто човек живи, у чије име, шта је циљ његовог живота? Поједини људи, које зовемо светима, толико су прихватили Христа да је Он постао њихов циљ и смисао живота. Тројица светитеља називају се великим учитељима Цркве, јер су својим животом показали како треба живети и постали истинска светлост за сав свет.

Одакле у њима та светлост? Од Бога. Бог их је просветио, јер су сав њихов живот и они сами постали прозирни за Бога. И кроз ту њихову чистоту и други људи су угледали Божанску светлост и за њом похрлили. Тако су они постали проводници људи ка Богу.

Сада, на пример, савршавамо Божанствену службу. Чијим речима се молимо? Речима светог Јована Златоустог. Сваки свештеник у сваком храму понавља оне исте речи које је Златоуст изговорио пре више од хиљаду и по година. Тако се његовим устима Црква моли. И та светлост кроз Златоуста долази до нас.

Исто тако, свети Василије Велики саставио је многа правила о устројству Цркве, и тим правилима Црква се руководи до данас. А свети Григорије Богослов створио је мноштво дивних поетских дела, од којих су састављене многе службе. Тим речима Црква узноси хвалу Пресветој Тројици.

Сваком човеку Бог даје његов дар, а они су били људи посебни, посебно обдарени, посебно талентовани. Може се рећи да су били генији духовног живота, генији молитве, а уједно људи огромне умне снаге и изузетно широког образовања. Ми, наравно, такву висину не можемо достићи. Али то не значи да је за нас све затворено. Свети апостол Павле наводи један пример: на небу је много звезда, а постоје и сунце и месец. Сунце је Христос, а звезде су светитељи, и све сијају различитим сјајем. Сваки човек треба да сија онолико колико може да прими светлости. Али та светлост мора бити у нама. Зато и Господ говори: „Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“

Када би Божанска светлост заиста продрла у наша срца, ми бисмо засјали, и на ту светлост би други људи притекли као лептири, и кроз њу би се приопштили небеском животу. Али та светлост у нама не сија. Уместо духовне светлости, у нама су раздражљивост, завист, гнев, грамзивост, осетљивост на увреде, гордост, сујета, славољубље. Све то у нама постоји. А да бисмо очистили своје срце, Господ нам је дао заповести. На пример, ову: „Ако те ко удари по десном образу, окрени му и леви.“ Ако је човек достигао Божанску светлост, њему је лако да то испуни, јер му је душа чиста, потпуно је слободан од осветољубивости, и не осећа никакву увреду. Али грешан човек, чак и ако окрене леви образ, шкрипиће зубима, у себи ће проклињати свог увредиоца и свима ће причати како је претрпео неправду.

Грешан човек не може да окрене леви образ кад га ударе по десном. Да би се достигло испуњење ове заповести, потребно је много вежбања у трпљењу, у смирењу, у љубави и у милосрђу. Зато све Христове заповести за нас служе као путокази који нам показују шта смо већ у стању да испунимо од онога чему нас света Црква учи, а шта још увек не можемо. И потребно је да се у томе увек вежбамо, да се у том правцу трудимо. Као што ученик решава задатке које му даје учитељ, па постаје све вештији, искуснији и разумнији, тако је и у духовном животу. Наш уџбеник је свето Јеванђеље, а све заповести које су у њему дате – то су задаци живота које морамо обавезно решити, и то не само разумом схватити њихов смисао, већ их научити испуњавати у делу.

На пример, постоји заповест Божија: „Молите се за оне који вас вређају.“ Ако нас неко увреди – а стално нас неко вређа – како да излечимо ту увреду? Уопште, вређање је тежак грех. Ако се човек вређа на некога, он већ не може достићи Царство небеско, то је сасвим искључено. Зато, ако неко у себи носи увреду на некога, узалуд му је да иде у храм, узалуд да пали свеће – све је бескорисно, све бива поништено једном једином увредом. Јер, када се човек вређа, он више није хришћанин, он чак нема ни право да чита „Оче наш“, јер тамо стоји: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ То јест, „Господе, опрости ми моје грехе онако како ја опраштам другима.“ А ако ти некоме нешто не прашташ, значи да ни теби Господ не прашта. А ако ти Господ не прашта, онда не можеш бити у Царству небеском. Оно је само за покајане грешнике, који су своје грехе исправили, којима су греси опроштени и очишћени.

Зато, када плачемо због нечега, када тугујемо, треба да се запитамо: зар ја не плачем из увређености? Јер ако ме ударе по десном образу, треба да окренем и леви. А да бисмо се ослободили увреде, Господ нам даје изванредан лек: моли се за онога ко те вређа. Моли се сат, два, три, дан, недељу, месец, годину – и видећеш како увреда ишчезава. А можда чак неће бити потребна ни година, можда ће бити довољно само једном да се прекрстиш, и та нечистоћа ће отићи од тебе. Ако сваки пут тако будемо поступали, постепено уопште више нећемо осећати увреде, нећемо имати потребу да са било киме расправљамо односе. И тако ћемо направити корак ка Богу. Када бисмо све Божије заповести тако пажљиво разматрали, примењивали их у свом животу и испуњавали, наш живот би почео да се мења, почели бисмо да се просвећујемо светлошћу Христовом.

Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст су све то испунили. Они су успели. Зато су они учитељи, зато у својим списима показују и објашњавају како све то треба чинити. А ако се ми не трудимо да све то испунимо, наш живот пролази узалудно. Добро, доћи ћеш у храм, запалити свећу – лепо; ставити новац у кутију – добро; дати записке за живе и упокојене – исправно. Помолиш се за здравље – Господ ће помоћи; помолиш се за упокојене – покојник за кога се молиш осетиће твоју молитву. То су добра дела, племенита. Да, срце ти се умилостивило, осећаш да си испунио дужност, душа ти се умирила. Све је то добро, али то је и даље све – за тебе самога. А шта је у томе за Бога? Где је у томе стремљење ка Царству Небеском? Нема га. Зато је речено: „Тако да светли светлост ваша пред људима.“ То је заповест. А наш живот – да ли он светли? Не, наш живот је сив, баналан, и ничим се суштински не разликује од живота оних који у цркву не иду. Јер немогуће је назвати разликом то што се молимо ујутру пет минута и увече десет минута, или што средом и петком нешто не једемо. Да ли је то суштинска разлика? Наравно да није. Ти се молиш два пута дневно, а један побожни муслиман моли се пет пута дневно – значи, ти већ заостајеш.

Даље, Господ говори: „Ко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству Небеском; а ко изврши и научи, тај ће се назвати великим у Царству Небеском.“ То значи да цео наш живот треба да буде уређен тако да тежимо Царству Небеском, да му се непрестано крећемо, да о њему стално размишљамо: шта још могу да учиним за Царство Небеско? Размишљамо о хлебу, о томе да треба подићи веш из хемијске чистионице, да морамо да платимо телефон да нам га не искључе – о многим стварима бринемо. А најважнија брига треба да буде: ако данас умрем, да ли ће ме Господ примити у Царство Небеско или ће ми рећи: „Иди од мене, не познајем те“? Ако је Господ заиста ушао у нашу душу као светлост, онда – да. А ако није? Јер многима од нас само се чини да смо добри. Али како се заиста проверава да ли је човек добар или лош, да ли је хришћанин или није? Веома једноставно: треба му прићи и ударити га по десном образу. Ако окрене леви – све је у реду. Ако не окрене, ако се разбесни, увреди – онда није Христов ученик.

И сада, замислимо у мислима: да ли бисмо могли то да претрпимо? Не, не бисмо могли. Живимо као неразумна деца која једно на друго оговарају, свађају се, вређају. Зато у Посланици Јеврејима, која се такође чита на овај празник, апостол каже: „Сећајте се својих наставника, који вам проповедаху реч Божију, и, посматрајући крај њиховог живота, угледајте се на њихову веру.“ Треба да се сећамо наших наставника – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста – да гледамо како су живели, како су отишли Господу, и да подражавамо њихову веру. Треба да се трудимо да се угледамо на добро.

Око нас је много људи који не знају Бога. На речима су сви верујући, али у делима – нико. Света Црква не прославља свете узалуд. С којим циљем? Да би их остали узели за пример. Јер многима је тешко да узму за пример самог Господа Исуса Христа и воде живот подражавања Њему, како су говорили свети оци. Зато Црква и прославља свете, да би их цео свет упознао. Погледај на живот светих, како су живели, какве су подвиге чинили у име Христа, и у оној мери у којој ти можеш – према својој снази, разуму, узрасту, здрављу, полу, образовању, националности – гледај чиме можеш да угодиш Богу. Јер не могу сви да творе оно што су чинили свети, али свако мора да чини нешто своје. И управо то дело је истински хришћански живот.

На крају овог одломка који смо читали, апостол пише: „Не заборављајте доброчинство и заједништво, јер се таквим жртвама угађа Богу.“ У чему је грех? У томе што је срце наше камено, неосетљиво, несаосећајно; не саосећамо са туђом муком, већ упорно терамо своје. А циљ нашег живота јесте да омекшамо срце, да се испуни љубављу. А за то је неопходно чинити добро. Сви смо ми, наравно, помало себични, сви смо самољубиви, свако гледа своје, сви су егоисти, свако се стара само за себе или своје ближње – децу, унуке, сестриће. Али Господ говори: треба љубити ближњег као самога себе. Зато, ако желимо да омекшамо своје срце и постанемо ученици Христови, морамо да се вежбамо у љубави према својим ближњима.

Ко је мој ближњи? Онај ко се нашао крај тебе – тај ти је ближњи, њему покажи љубав. Погледај, можда му нешто треба, помози му, уступи му нешто, опрости му, сажали се над њим и тако даље. Ако будемо непрестано усмеравали срце на то, постепено ћемо се навићи на такво живљење, ући ћемо у тај укус и заволећемо то. Јер добро чинити заправо је веома радосно. У почетку ће, наравно, бити жао, тешко, али треба мало-помало покренути своје срце са мртве тачке. И тада ће Господ, видевши да човек заиста жели да испуни Његову заповест – ето, таква и таква жена, и љута, и шкрта, и завидна, и самољубива, и брбљива, и нечиста, али се из све снаге труди да чини добро – за то њено старање очистиће је од грехова, и она ће постати све боља, и стрпљивија, и милосрднија, и кроткија, и послушнија. А затим ће је Господ научити молитви.

Многи од нас се муче у молитви, не знају шта да раде. А молитви учи једино Дух Свети: када Он дође у срце, тада ћеш се научити да се молиш Духом Светим. Док Дух Свети не дође, нећеш научити молитву, јер се томе не може научити чисто технички – то није попут вожње бицикла, ту је потребно нешто сасвим друго. И ко врши ово дело над својом душом, тај једино достиже Царство Небеско и истински хришћански живот. А остали? Остале чека геена огњена. А зашто тако? Зар је то престрого? Зато што сами ништа не желе.

У Царству Небеском врата су широм отворена. Свако ко жели, нека уђе. Господ од нас не тражи ништа посебно. Свети Серафим Саровски, који је извршио све подвиге који су могући, каже: ништа посебно није потребно, човек може да се спасе чак и ако три пута чита „Оче наш“, три пута „Богородице Дјево“ и бар једном Символ вере. Ако три пута дневно читаш то правило и испуњаваш га са страхом Божијим, показује се да је довољно. А у ствари, довољне су само три молитве: „Господе, помилуј“, „Господе, благослови“ и „Слава Теби, Господе“ – и оне су саме довољне за спасење душе.

Ствар није у количини, није у томе да човек нешто спољашње испуни, већ је у преображају унутрашње душе: био је лош, а постао је макар мало бољи. Ето шта је потребно, ето шта се тражи. И јасно је да је то тешко. Лакше је испунити нешто спољашње – узети и направити педесет метанија. Али Богу није важно да ли си учинио педесет или хиљаду и пет стотина метанија. Богу нису потребне метаније. А шта је онда Богу потребно? Потребно Му је да се у твом срцу нешто промени као плод тих метанија. То је оно што је важно.

Многи иду у цркву четрдесет година, на све празнике, а никакве користи. То је оно што је жалосно. То, наравно, не значи да не треба ићи у цркву. Треба, јер ако не идеш у цркву, ништа се неће догодити. Али треба се трудити да светлост Божија уђе у наше срце. Амин.

Храм Светитеља Митрофана Вороњешког, 12. фебруар 1992.