Данашње Јеванђеље говори о опроштењу грехова и о исцељењу. Видимо да Христос, након што Га нису примили у земљи Гергесинској, долази на друго место. Његова природа, Његов живот састоји се у чињењу добра. Ако је одбачен на једном месту, жури другим људима. Има људи који неће ништа да чују о Њему, а има и оних који жудно желе да бар нешто сазнају о Њему и да се дотакну макар краја Његове одеће. И Господ долази да изврши чудо исцељења људима који су, како изгледа, најслабији и духовно и телесно.
Данашњег јеванђељског раслабљеног доносе његови пријатељи. Када човек сам не може да дође Господу, могу га други људи донети к Њему. И Господ не одбацује такав обрат к Њему. Човек може бити хром, болестан, без ногу. Ни мала деца не могу сама доћи Христу, али када их са вером доносе у храм да се причесте, Господ гледа на веру оних који му доносе ту децу.
Видимо да Господ чини чудо исцељења када људи дођу к Њему и покажу праву веру. Код пријатеља раслабљеног вера је била чврста. Они верују да Господ може да исцељује и да Он више од свега на свету жели да исцељује све који болују од било које болести. Њихова вера је скромна. Иако овај човек, који је парализован, сам не може ни корак да направи да дође Христу, они не траже да Господ дође к њима, већ сами скромно доносе свог болесног пријатеља к Њему. У ствари, ми бисмо увек први требало да долазимо Христу Богу. Али ако пажљиво погледамо живот, не дешава ли се да Он први дође к нама. Када нам се мало отвори тајна правог смирења, постаје нам јасно да никада нећемо достићи оно смирење које има Христос.
И вера ових људи била је делатна. Они су узели на себе труд да носе овог болесног човека ко Христу. Истинита вера не гледа ни на какве препреке. Она све савлађује. „Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји“, говори Христос, јер види да ови људи имају праву веру. Они, у ствари, чак се ни не моле Христу, о томе ништа није речено. Они једноставно полажу к ногама Христовим раслабљеног, и то је довољно. Као да нам је показано шта је то молитва. Молитва није нужно реч, али је нужно такво стајање пред Богом, када ми сами пред Њим стојимо и доносимо Му људе који су у потреби за Божју помоћ. Свако наше преживљавање за лично наше патње, за патње које се дешавају са целим народом, када је то приносимо Христу, када ми те патње стављамо пред Христа Бога — то је молитва.
Несрећа, патња вапи не мање пред Господом од људског греха. И Господ у милосрђу Свом није мање брз на слушање него у правди Својој. Он окреће Своје кротко лице овом безнадежно болесном човеку. И са добром саосећајношћу му говори: „Чедо“ — „дете“ — зове га. И овај човек је утешен. Он има разлога да буде утешен, јер му је Господ рекао: „Опраштају ти се твоји греси.“ А ако су греси опроштени, нема препрека да и тело буде исцељено од болести. И чак да неће бити исцељено, утешење које је добио од Христа веће је од сваког другог. Христос може рећи: „Нећу те исцелити од твоје болести, али то не значи да си узалуд дошао овде, јер те уверавам у опроштење твојих грехова.“
У данашњем Јеванђељу има још јако значајних речи за нас: књижевници, то јест богослови, учени људи који све знају, слушајући Христове речи о томе да се опраштају греси овом грешном човеку, говоре: „Он богохули.“ Иако то говоре у себи, у својим срцима, Господ види њихове помисли. Нека људи и не чују оно што говоримо о себи, какве мисли нам изненада улазе у срце — од Господа ништа није скривено. И ми морамо бити врло пажљиви према ономе што се дешава у нашим срцима. Јер овде, где се открива благодат Божја, као што видимо, изненада се појављује према њој најцрња паклена злоба. Ми живимо у временима када, како кажемо, грех постаје норма свуда, у свим манифестацијама живота. Зато се позивамо да се супротставимо сваком греху, да не дозволимо у свом животу не само грубе, уништавајуће грехове, већ да се плашимо у срцу свом да дамо место ђаволу, да се не нађемо са онима који замишљају најгнуснији злочин против Господа.
Речи Спаситеља, када говори да Син Човечји има власт да опрашта на земљи грехове, за нас треба да буду утеха. Власт опраштања грехова предата је у руке Сина Човечјег — Оног који је, како каже Писмо, „кост од костију наших“, Оног који је причастан свим нашим болестима, жалостима и нашој смрти. Оног који зна шта је то грех, које страшне последице греха су неизбежне за сваког човека, зна то више него ико од нас. И има власт да опрашта те грехове.
Господ пружа Своје милосрђе на живот читавог човека. Шта је лакше — говори Он — рећи: „Опраштају ти се греси“, или рећи: „Устани и ходај“? Шта може бити немогућније него рећи: „Опраштају ти се греси“, и: „Устани и ходај.“ Или, супротно, шта може бити лакше него то рећи! Само снага и милосрђе Божје могу извршити ово чудо. Господ је дошао да исцељује и спашава. Он говори да где је исцељен грех, главна болест човекова, ту је природно лако исцелити и болест тела.
Данашње Јеванђеље, као увек, наводи нас да размишљамо о томе шта се дешава лично са сваким од нас, и шта се дешава данас са нашим народом. Та раслабљеност, парализа којом је данас захваћен наш народ, те невоље које доживљава, су само симптом — говори данас Христос — те болести која се зове грех. Господ може лако да нас ослободи од свих невоља, да нас исцели од те раслабљености, ако буде исцељена главна болест којом данас болује наш народ. Господ је дошао да спаси људе од њихових грехова.
Али наш раслабљени народ нема снаге сам да дође Христу. Шта да радимо? Две ствари треба за то учинити. Прво, Црква се позива да постане кадра да понесе народ на себи, на својим плећима ка Христу. За то треба имати саосећање према људима који пропадају. И друго, сам народ мора бити кадар, као тај раслабљени човек, бар да се не противи, да не виче: „Где ме носите! Нећу!“ Где наћи то поверење у Цркву Христову за народ који је у већини својој данас неверан?
Господ нам говори да погледамо сами себе. Ми смо скоро сви у већој или мањој мери такође раслабљени људи. Али разлика је у томе што ми ипак стремимо ко Христу. И када стремимо к Њему, а не можемо сами к Њему доћи, носе нас људи који су јачи од нас — свети којима се молимо у Цркви.
Када се са истинским покајањем у гресима поверимо томе што са нама у Цркви чини Господ и Његови свети, тада ће се извршити чудо исцељења. Оно не може остати незапажено. И тада, као што је у Јеванђељу данас речено, народ, видећи чудо исцељења, прослави Бога. Народ види милост Божју која се пројавила према другом човеку. За њега је то радост, и то је већ узвишено стање народа. Треба водити рачуна да наш народ не изгуби своју природну способност да буде народ код кога су још живи савест и стид, и који је способан, не знајући истинитог Бога, да се одзива на дубоке манифестације патње и радости.
Народ се зачуди и прослави Бога. Није речено Сина Божјег, већ Бога — за то што је Он дао такву власт људима. Зар се у тим речима не открива тајна Цркве — дата од Бога власт људима, која се само у Цркви остварује? Када народ, не знајући Бога, стекне способност да Га хвали за велике милости показане другим људима, тада он већ сам улази у Цркву, приближава се Христу.
