Данас нам Христос у Јеванђељу говори о љубави према непријатељима — о томе да је управо то главни и једини знак да смо Христови. Схватамо колико је велика ова заповест и колико је опасно не испунити је је.

У свету постоје две опасности. Једна опасност је у недостатку љубави, не само према непријатељима, већ и према ближњима — због умножења безакоња у свету љубав све више хладни. Друга опасност је лажно разумевање Христове заповести о љубави. Свети Оци кажу да у свету постоји онолико лажних учења о Христовој истини колико и лажних учења о љубави, јер су љубав и истина нераздвојни.

Данас често понављамо, и то не без разлога, речи светитеља Филарета Московског да треба да волимо своје личне непријатеље, да презиремо Божије непријатеље и да побеђујемо непријатеље Отаџбине. И ту за нас постоји опасност. Преувеличавајући у некој мери акценат на оно што светитељ Филарет говори у односу на непријатеље наше Православне Цркве и наше Отаџбине, не бисмо смели да заборавимо заповест о љубави према личним непријатељима. Јер су и једно и друго потпуно нераздвојни. Господ нам, у крајњој линији, говори управо о љубави према непријатељима и тиме утврђује да не носимо узалуд крстић око свог врата, да знамо тајну Христовог Крста.

Када су разјарени џелати бацили свету преподобномученицу Елисавету у Алапајевску шахту, она је не само устима већ и својим срцем поновила најузвишенију молитву Самог Спаситеља док је био на Крсту: „Боже, опрости им, не знају шта чине“. Сви памтимо речи светог цара Николаја Александровича, које је недуго пре своје мученичке смрти пренео преко своје кћери, велике кнегиње Олге, да ће зло које је тада било у свету — комунистичка револуција која је беснела — још више јачати, што се и остварује данас, када се грех све више прихвата као норма живота. Цар је затим позвао све на које може имати утицај да се не свете за њега, јер на крају крајева, неће зло победити, већ љубав.

Нека се ове речи, које често сада чујемо, дубоко урежу не само у наше сећање, већ и у наше душе и цео наш живот. Док не тежимо овоме, ми још увек нисмо хришћани, већ пагани. Не требају нам неки посебни дарови да бисмо разумели: „Како желите да људи поступају с вама, тако и ви поступајте с њима“. Не постоји човек на свету који, ако је ментално развијен и психички нормалан, не разуме да је ово апсолутна праведност. Нико не може одбацити ове Господње речи. Сви мудраци света, чак и без Христа, потврђивали су овај принцип живота: и Сократ, и Платон, и Конфучије. Праведност захтева да не чинимо другоме оно што не желимо себи. Али Христос, утврђујући наизглед исти принцип, иде много даље, јер је једна ствар не чинити другоме зло, а сасвим друга чинити му добро. И то „добро“ — је способност човека да стреми ка истинском савршенству.

Господ говори: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески. И будите милосрдни као што је милосрдни Отац ваш Небески.“ Шта то значи? То значи: волите оне који вас мрзе и чините добро онима који вам чине зло. Дајте другима не очекујући ништа заузврат. Знамо да је такав увек био наш Господ. На Крсту је испунио ову љубав до краја, како би сви видели у чему се састоји савршенство човека и почели да уче како да буду савршени људи, хришћани.

Док човек не одбацује природни закон савести и разума, увек постоји нада да може доћи Христу Богу. Али док не дође Њему, никада неће истински испунити оно што треба да испуни по свом људском призвању. Напротив, све више ће губити своје људско достојанство. Видимо данас да мржња и непријатељство постају грехови који више никога не изненађују, као што је то случај са развратом и исквареношћу. Човек све више постаје налик животињама, по речима псалма (Пс. 48, 21), и по својој мржњи и непријатељству — готово „духовима злобе у поднебесју“. Постоји само један пут који нас може спасити од потпуног разарања — то је следовање недостижној и непојмљивој заповести о љубави према непријатељима.

Свети Оци кажу да овај пут морамо чврсто прихватити као Христову истину, као тајну Крста Господњег. Када се осењујемо крсним знаком, треба да у свести и срцу свом урежемо ову истину. Наш ум треба да буде чврст, а срце мекано према другим људима. А често је супротно: ум је мекан, а срце окорело. Догађа се да је ум чврст, али и срце, нажалост, остаје исто тако тврдо као код оних који не познају благодат. Али најчешће — као одвојеност од живота: и ум је размекшан, и срце размекшано.

Треба да схватимо да је узвишеност коју Христос нуди једино наше спасење. „Пређосмо из смрти у живот, јер волимо браћу своју“ (1 Јн. 3, 14). Ово је Пасха Господња, учешће у победи Христовог Крста. Само Христом и Његовим Крстом можемо то достићи. И када стичемо, даром Христовим, љубав према непријатељима, наши непријатељи постају наши истински пријатељи. Они су наше богатство, мада је то немогуће разумети, као што је немогуће разумети да је смрт наше богатство (Фил. 1, 21), највише богатство које човек може имати. Али ко познаје Христову Пасху, ко зна да је Христос васкрсао, тај разуме и Господњу реч о љубави према непријатељима.

Трудимо се да се данас замислимо над тим колико многи од нас занемарују саму суштину хришћанске вере. Позвани смо да се томе учимо читавог живота, из дана у дан. Како се приближити томе што је достигла преподобномученица велика кнегиња Јелисавета? Читавог живота је она, као и њен духовник преподобноисповедник Сергије и друге сестре Марто-Маријинске обитељи, попут монахиње Љубови, учила ову једину заповест. О монахињи Љубови, о њеном дивном подвигу љубави, зна се да је имала задивљујућу особину: када би неко почео да је презире или када би осетила непријатељство са нечије стране, чинила би све да се што боље односи управо према тој особи. Окруживала би је посебном нежношћу и пажњом. То је било искрено, јер је у њој стајао Христос, и зато је у њеном опхођењу са људима било снаге и истинитости. Тако је она постепено узрастала, као и сви свети — они који су научили ову Христову заповест — из силе у силу.

Пре него што наступе времена нашег последњег искушења, дато нам је време за припрему. Свети апостол љубави Јован Богослов каже: „Ако видиш брата свога у невољи и затвараш срце своје, како може у теби пребивати љубав Божија?“ (уп. 1Јн. 3, 17). А свети Јован Претеча, највећи међу рођенима од жена, каже: „Који има двије хаљине нека даде ономе који нема“ (Лк. 3, 11). Свети Григорије Двојеслов каже по том питању: „Ако у време благостања не можеш дати своју сувишну хаљину, како ћеш дати свој живот за другог када дођу времена искушења?“

То је постепено узрастање. Зато нам није дат само једна, већ много година живота, како бисмо кроз труд ово научили, и кроз многа наша посртања видели да у нама нема љубави. Не само према непријатељима, већ понекад ни према онима који нас воле. И узлазећи ка овој заповести коју не можемо испунити својим снагама, схватамо зашто блажени Августин каже: „Да, то је за нас немогуће. Али волети своје непријатеље значи молити се за њих од свег срца.“ Само љубављу Христовом, само Његовом благодаћу, која нам се даје у молитви, можемо стећи ову способност.

Свети Оци нам саветују следеће. Када смо у сукобу са неким, када је душа у тузи, треба најпре да се помолимо за своје личне непријатеље. Укључи у своје свакодневно правило овакву молитву: „Молитвама ове Ане, која ме мрзи или према којој осећам непријатност, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну“. И понављај ову молитву све док, даром Христове љубави према свима — и према теби, и према Ани, и према свим људима — не осетиш промену у свом срцу.

Христос је први на земљи који је објавио заповест о љубави према непријатељима. Пре Њега нико није могао ни замислити тако нешто. У чему је била највећа мудрост и највећа светост Старог Завета? „Воли ближњег свог, пријатеља свог, и мрзи непријатеља свог. Око за око и зуб за зуб.“ Избили су ти зуб — треба и нападачу твом избити зуб, по правди. Избили су ти око — и њему такође око. Али, нови тајанствени закон живота, за који је човек створен, каже: ти треба да поступаш другачије, да свог непријатеља, када те вређа, заштитиш од сваке клевете. Када је гладан, нахрани га. Када се смрзава, обуци га. Поступај према њему као према најбољем пријатељу и брату. Све у теби протестује против тога. Немогуће је помирити се с тим, али Господ нам са Крста говори: волите непријатеље своје. И даје крсну, пасхалну силу новог живота, да живимо тако и да поступамо према својим непријатељима онако како је Он поступио према Својим.