Данас смо на Литургији у Јеванђељу чули о Господњој трпези у дому Марте, Марије и васкрслог Лазара. И о двe личности које срећу Христа, Који иде у смрт — Марији и Јуди. Срце Маријино се кида од љубави према Господу. Она је имала скупоцено миро од правог нарда. То миро она излива на ноге Спаситеља. А Јуда, лишен благодати, кори је због „узалудног“ трошења. Јуда — један од ученика, апостол, проповедник Јеванђеља — осуђује љубав према Христу. Несносно је гледати — посебно међу слугама Божијим — оне који гасе пројаве побожности и љубави. А то је био онај који ће издати Христа. И који ће се сврстати уз првосвештенике који Га предају на смрт.

Црква нам показује издашност љубави. Марија узима најдрагоценије што има и све то излива за Господа. Она све приноси и жали једино што не може још више да да. У тој љубави је њена вера у Њега као у Месију, Христа, Помазаника Божијег. Божији Помазаник треба да буде и наш Помазаник. И ми треба да изливамо на Њега мирис љубави своје. Докле год се у свету проповеда Јеванђеље, цела Црква ће се испуњавати мирисом Маријиног миропомазања, у спомен онога што је учинила. Као што се пуни и данас, на празник Уласка Господњег у Јерусалим, „хвалом анђела и песмом деце“, и љубављу оних који Га заиста воле више него свет и све што је у свету.

Улазак Господњи у Јерусалим је догађај који је повезан са васкрсењем Лазара и помазањем Господа у Витанији. Васкрсење Лазара није могло да не потресе све. Од века се није чуло да је неко васкрсао из мртвих, и то четвородневни, са свим знацима распадања. И чим се глас о томе почео ширити, сви су похитали на место догађаја да га виде сопственим очима. Сав живот се усредсредио око Христа, и јудејске старешине, које су одавно сковале план да убију Господа, схватиле су да после васкрсења Лазара више не могу одлагати. Спољашње и унутрашње околности су се слиле у једну тачку. И Господ Сведржитељ, пошто је показао Своју апсолутну власт над смрћу, васкрснувши Лазара, и пошто је Марија помазала Његово тело скупоценим миром, о чему је Он рекао да је то помазање Његово за погреб, иде слободно у Страдање — на Крст, да до краја испуни Јеванђеље, добру вест о љубави Бога према човеку, да је покаже делом.

Сав Његов живот, од Рођења до Крштења, од почетка јавне службе речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“, до данашњег Уласка у Јерусалим — цвета чудом. Почевши од првог чуда у Кани Галилејској, када је, на смирену молбу Мајке Божије, претворио воду у добро вино, па до последњег чуда које је учинио у дому својих најдражих пријатеља — Лазара, Марије и Марте — најтврђих у вери међу свима који су веровали у Њега.

По молитви Марије, Лазареве сестре, Господ га подиже у живот и тако пројављује Своју славу — као што је речено у Јеванђељу за прво чудо. Али тада је Мајци Божијој рекао да Његов час још није дошао. А сада, после три године, дошао је Његов час. Више нема препрека да се учини чудо. Сам Господ о томе говори у Јеванђељу: „Дошао је час да се прослави Син Човечији“ (Јн. 12, 23). „Сада се прослави Син Човечији, и Бог се прослави у Њему“ (Јн. 13, 31). Господ увек иде тим путем, и само за оне који верују у Њега чини чуда и открива Своју славу.

Још раније, у тајанственом разговору с Никодимом, Господ је говорио да човек мора бити преображен рођењем одозго — од воде и Духа — за нови, вечни живот. Чак ни Никодим, учитељ Израиљев, тражилац праве вере, није могао то да разуме. А сада, васкрснувши Лазара из мртвих, Господ даје знак потпуног преображења — пророчанство да ће се то догодити са читавим људским родом.

Ту се, браћо и сестре, појављује непремостива тешкоћа за оне који нису имали вере у Њега — толика, да их њихово неверје води до помисли да убију не само Лазара, него и самога Христа. То је већ замисао сатане, човекоубице од искони, и слугу његових — да убију Христа. И не само Њега — него и цео род људски. Намера сатане је — смрт. Смрт за све. Уништење свега људског. Док је намера Христова — живот. Живот свима. И то не било какав живот, него живот „у изобиљу“, како сам рече. И то васкрсењем Лазаревим потврђује — „опште васкрсење пре страдања свога уверавајући“.

Јер Васкрсење Лазарево открива Крст Христов. То је знак — знак да се открива и Његова смрт, Његово страдање, Његово добровољно предање. Он сада отворено наступа — улази у Јерусалим као Цар Израиљев, као Господар Храма, као Господ Који, по речима пророка, „изненада долази у Храм Свој. И ко ће издржати дан доласка Његовог?“ (Мал. 3, 1–2). И ето, првосвештеници и књижевници, чувари Светиње и Завета, не могу да Га поднесу. Не зато што Он долази у сили и слави, него — управо зато што долази смирено, кротко, тихо, на младом магарету. Он руши сва њихова очекивања. Пасха почиње са одбацивањем, са омаловажавањем, са мржњом првосвештеника.

Господ долази смирено — и та смиреност је њима неподношљива. Он не личи на њихове представе о величини. Он није носилац земаљске славе. Он није политички избавитељ. Он није револуционар. Он је — Спаситељ. Он иде путем Крста. И тај пут Крста почиње овде, у Витфагији, у Витанији, улазом у Јерусалим — уским вратима, како каже Јеванђеље. И овде почиње Страсна седмица — од Цвећне недеље, од празника палми, од данашњег дана.

И у томе дану — Христу се узносе највеће похвале. Народ Га поздравља: „Осанна у висинама! Благословен Који долази у име Господње, Цар Израилев!“ И ми Га тако поздрављамо. Али Црква зна: и у тим повицима „Осана“ већ се чује ехо „Распни Га!“ Јер људи не разумеју шта се догађа. Не разумеју пута Његовог. Не схватају Љубав Његову. Он долази да их избави од смрти, а они Га предају смрти! И ученици — и они мисле да Он иде ка земаљској победи. Али Он иде у смрт — да би смрт разорио.

Његова победа је Крст. Његова слава је страдање. Његово царство није од овога света. И зато, ми се чудимо — како „Осана“ постаје „Распни Га!“ Али ако пажљиво слушамо, већ сада чујемо речи са Крста: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). И то је снага Христова. Он пролази кроз све то — не као поражени, него као Победник над смрћу.

„Благословен Који долази у име Господње!“ — благословен Онај Који долази да спасе род људски кроз Крсно Страдање. Јер Господ гледа на цео људски род као на Лазара — пријатеља Божијег. И каже: „Ова болест није на смрт, него на славу Божију — да се прослави Син Божији“ (Јн. 11, 4). И зато и говори Црква: „Радуј се, Сионе, јер ево Владике који долази, кога носе Серафими, који све држи у руци Својој, а јаше на ждребету магаричином!“ Он испуњује реч пророштва, и улази у град који убија пророке — да и Сам буде убијен, али тиме да нас спасе од вечне смрти.

Црква зна — све то страдање, све пљување, понижење, шамарање, Крст — то је тајна нашега спасења. Он све то прима кротко, као Јагње Божије. Зато да би и наша страдања, и наша смрт — у Њему постали дар Божији, пут у живот. И у свету препуном неправде, где Црква страда, где мученици и исповедници поново иду на Голготу — ми знамо: ако смо у Христу, онда што су већа страдања, то је веће учешће у Његовом Крсту. То је дубље сједињење са Његовом Победом, са Његовом радошћу, са Његовом љубављу.

Господ улази у Јерусалим — и од тог тренутка све се преокреће. Страдање, које је било знак поробљености човека, постаје знак Славе Божије. Смрт, која је била коначност, постаје почетак. Понижење — постаје узвишеност. И ми, поражени, сломљени, осиромашени, излазимо Њему у сусрет са палминим гранчицама, и идемо за Њим — носећи знамење победе!