Данас је, драга браћо и сестре, прочитана Јеванђелска прича од Марка, о томе како је Исус Христос исцелио бесног глувог и немог младића, за кога је његов отац молио, изгнањем злог и нечистог духа, који је несрећноме младићу и узроковао глувонемост. „Душе нијеми и глухи“, рекао је Господ нечистоме, „ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде“ (Мк. 9, 25 – 27). Послушајте само колико је зао био демон који је мучио младића. Отац тога младића је говорио Господу да демон, „кад год га ухвати ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима; и суши се.“ (Мк. 9, 18). То се исто догодило и када га је отац довео до Спаситеља. И када је Господ питао оца, тобож не знајући, иако је као Бог све знао: „Колико има времена како му се то догодило?“, овај му је одговорио да је од детињства, и додао да демон „много пута баца га у ватру и у воду“ (Мк. 9, 21 – 22); и молио Господа да се сажали над њим и сином, и да помогне ако шта може. Исус му је рекао: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (Мк. 9, 23). И несрећни маловерни отац је са сузама узвикнуо: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“ (Мк. 9, 24).
Видите ли колику силу Господ приписује вери и верујућем: „све је могуће ономе који вјерује“, каже Он. Онај који верује може и демоне изгонити и сваку болест исцељивати. А како је немоћан и жалостан онај који не верује! Он ни самим собом не може владати и не може се уздржати ни од својих грехова, већ им као роб служи и мучи се њима. И несрећни отац је најпре свога болеснога сина довео апостолима и они нису могли да изагнају демона из њега, те су насамо питали Господа: зашто нисмо могли да га изагнамо? Господ им је на то рекао: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.“ (Мк. 9, 29).
Ево Господње похвале посту и молитви. Ево Јеванђелске основе поста. Зашто су они који себе називају следбеницима Јеванђеља изагнали из свога живота пост, као непотребан?! Нису ли се због тога међу нама умножиле страсти и безакоња и болесници и опседнути сваке врсте, зато што су неки од хришћана раскинули везу са Црквом и као сувишну ствар, одбацили молитву и пост? И живе као бесловесне животиње, водећи се једино разноразним похотама, док су се други, у својој злоби, са пеном у устима, као заиста ђавоимани, устремили ка сваковрсним злочинима: ка убиствима, самоубиствима, подметањима пожара, прокопавањима подземних канала, подметањима експлозива и осталоме.
Да, драга браћо и сестре, ови и њима слични људи су доспели до овакве суровости управо због неверја, неуздржања, нечистоте и од свих погубних последица овога неверја. Котка јеванђелска вера не проповеда убиства, цареубиства, прокопавање тајних пролаза и подметање експлозива. Она говори: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене“ и да им се треба покоравати „не само због гњева, него и због савјести“ (Рим. 13, 1, 5), и заповеда „да се чине мољења, За цареве и за све“ којима је дата власт, „да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости.“ (1Тим. 2, 2).
Господе, просвети ослепљене злобом очи срдаца ових опседнутих несрећника нашега злослутног времена, који устају на Богом установљене власти, да познају како страшан бездан копају сами под собом, у какву страшну адску пропаст су спремни да пропадну. У древна, прехришћанска времена, неки несрећници међу јеврејима су се ускомешали против установљених власти, против Мојсеја и Арона, укоравајући их тобож за властољубље и само су узроптали. И шта их је постигло? Каква казна Божија? Земља се отворила под њима и живи су сишли у ад са својим породицама, док су други, мање криви у томе, били спаљени огњем који је букнуо из храма (Број. 16, 1 – 35). Ето колико је тежак грех – метеж против власти.
А шта очекује наше нихилисте, какав Божији суд? Тим ужаснији, што су веће дарове Божије презрели. Јер ко су наши нихилисти и терористи? Крштени људи, хришћани долазе до таквог безумља, до таквих убистава и самоубистава, до таквих сатанских злочина! О што се уопште родише!? Зашто не погинуше у утроби матерњој!? Боље да се нису ни родили. Тако неблагодарно, тако злобно, тако безумно презирати дарове Божије: благодат Крштења, Миропомазања, Причешћа Телом и Крвљу Господњом – то је заиста ужасно! О злосрећни родитељи такве деце! Какву срамоту ће искусити!
Браћо и сестре! Држимо се свим срцем вере и Цркве Божије, овог јединственог спасоносног ковчега, који спасава од свеопштег потопа огњеног, који ће у своје време задесити све безаконике. Држимо се свештених установљена Цркве, која нас воде ка спасењу. Држимо непоколебиво пост и молитву и будимо усрдни ка службама Божијим. „Ђаво“, непријатељ нашег спасења не спава, већ „као лав ричући“, око нас, „тражи кога да прождере“ (1Пет. 5, 8). И колико их је до сада прогутао! Пост и молитва са усрђем, са смирењем, са вером и љубављу јесу силно оружије против ђавола и против свих страсти које устају на нас. Амин.
