Како год било, сама малодушност је увијек неприродно стање духа, то је болест која својим интензивирањем и трајањем може постати изузетно опасна и изазвати смрт не само духа – очајањем, већ и самог тијела – његовим уништењем. Жалост овог свијета, примећује апостол, доноси смрт (2. Кор 7:10).
Шта значи то да све анатеме које данас Црква узноси ударају на сујеверја и јереси и ниједна не удара на злоћу и пороке? Зар се зао живот мање противи Јеванђељу него неистинита вера? Не, нераскајани порок је још гори од упорног неверовања. Али то што њега данас не погађа анатема, то је зато што о његовом злу никада није ни било спора; јер сви и увек и православни, па и сами јеретици, једнодушно су исповедали да је безакони и зли живот већ сам по себи анатема.
Дакле, да би се духовно уздигли, прије свега треба се ослободити гријеховног бремена. Оно се скида са нас покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима које сматрамо кривим пред собом. Очишћени и од Бога опроштени, тада сусрећемо Свијетло Васкрсење Христово.
Пост је нарочито обуздавање сопствене воље. Стражар, док стоји на стражи, нема своју вољу. Он је обавезан да тачно испуњава оно што му је речено, да не дозволи ништо што не би требало да се деси, да не пропушта никога који нема права пролаза.Дакле, ми, док постимо, не треба да постимо како ко хоће, него како указује Црква. „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18), рекао је Христос. Цркву је Христос створио на земљи да би Она водила људе са земље на небо.
Син напустивши Оца почиње да блуди, тј. да води раскалашан живот. Тако је и са душом, ако једном скрене са природног истинског пута, искључивши се из општег ланца сврсисходности живота, може се наћи само на раскрсници. Душа се заплиће у дивљине у које је упала. Опет, у животу се ово дешава стално. Човек најприје јури у дивљини ума и колико је само људска домишљатост разрадила и разрађиваће до краја свијета свакојаке илузије и разноразне утопије и наизглед велике, чврсте теорије, које су у стварности само лутања на која се човјек упушта напуштајући прави пут. Даље, човјек почиње да лута по дивљини осећања, а ове дивљине су још страшније, а губици за душу су још ужаснији. А више и да не започињем мисао о лутању човјека кроз дивљине пожуде и страсти, које су бескрајне….
Молимо се и сви ми, грешни и подвргнути страстима, тако како се молио грешни цариник, бијући себе у груди: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18:13)! Господ Бог наш Исус Христос, да нам опрости и да нас помилује, ако се будемо молили тако, како нас је научио Он у својој великој и благодатној причи о царинику и фарисеју.
Закхеј, угледни, позитивни и материјално обезбеђени човек, који је обављао одговоран посао, унутрашње је незадовољан собом. Он осећа немир због тога што му истина живота није откривена, и зато, када се појави необични Учитељ живота, Закхеј заборавља и на богатство и на славу и на узраст и јури за Учитељем истине, као ђак, да би од Њега уловио макар и мрвице нове Светлости живота.
Зашто је, браћо и сестре Исус ушао баш у Закхејев дом, а не код неког другог од становника Јерихона? Свакако не због тога што је Закхеј био важан и богат човек у граду, можда важнији и богатији од других, него ево због чега: Зато што је Закхеј био грешан човек. И они који су негодовали, управо зато и јесу негодовали, јер је Исус отишао код грешног човека. И сами Исус Христос је касније рекао онима који су негодовали, да је управо зато и дошао код Закхеја, јер је био грешан.
Ктитор је светитељ који бди, а Бог му се обраћа. Зато његов дух, његова реч, његов живот, чак и рушевине његовог манастира – погледајте само шта се догодило са храмовима у Јерусалиму и са православним храмовима на Истоку – његово срце, његово духовно дело које ће оставити, све је испуњено неизрецивим миомирисом. Знате да свете мошти миомиришу, али неко може да им се поклони и хиљаду пута, а да не осети њихов миомирис. А може да оде још једном и да га миомирис опије. Ово не значи да мошти нису миомирисале и претходних хиљаду пута. Једноставно, светитељ није желео да му покаже њихов миомир.
