Последње Са Блога

Како је говори свети Теофан Затворник, настаће време, када ће осуђивање бити владајућа страст у људском роду. Ово време као да је већ настало! Међу свим људима, па и међу хришћанима, осуђивање више од свега мучи људска срца. Пристрасност ка праву да се осуђује, да се суди људима, тако се дубоко укоренило! Ова нас страст изједа, ни на који начин се не можемо одрећи тога права, и постајемо слични богатом младићу. Једино што је он директно отишао од Христа, удаљио се, а ми настављамо да себе сматрамо хришћанима, и то још православним хришћанима, односно онима који правилно схватају Христово учење и правилно исповедају ову верност Христу. Свако од нас може да извуче закључак о свом унутарњем настројењу из данашње приче о овом богатом младићу и о томе што му је говорио Спаситељ, како треба живети да би били истински хришћани.

Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.

Наш живот је исто што и житейское море, воздвизаемое напастей бурею (море живота, узбуркано буром искушења). Као што се на мору често подижу буре и дешавају се непогоде, тако је и у човековом животу. Не можемо знати шта ће нам се догодити ни у најскорије време. Не само да се смрт прикрада као сенка. Исто тако се прикрадају све напасти. Наш је живот изложен многобројним нападима од лукавих духова и људи које ови наводе. Немогуће је предвидети или предупредити шта помишља злоба, шта ће послужити као повод и средство напасти, откуда се јавља искушење. Али, не смућујмо се, када нас стигну искушења, немојмо роптати на Бога, чије промислитељско око не дрема над нама. Као што је апостол Петар, у тешком и по живот опасном тренутку завикао ка Господу: „Господе спаси ме, гинем“, тако и ми, браћо и сестре, у свим тужним, тешким и опасним околностима нашег живота треба да се уздамо само у Јединога Бога, да се ка Њему обраћамо и од Њега молимо за помоћ. „Призови Ме у дан жалости“, говори Господ кроз св. пророка Давида, „и избавићу те, и прославићеш Ме“ (Пс. 49, 15). Ма како да је тешко искушење, ма како да су тешке и опасне околности, човек не треба да заборавља да није сам: с њим је увек Господ, брз да помогне.

Апостоли свакако нису могли да забораве из Чијих су руку примили чудесно умножени хлеб. Али за народ који је добио хлеб из руку апостола већ је постојала опасност да мисле о њима (апостолима) узвишеније него што би приличило. У наше је време ова опасност неупоредиво већа. Сада већ не само да могу да уђу у заблуду они који примају Хлеб, већ и они који га раздају могу да сагреше високим мишљењем о својим личним особинама, да сматрају себе великим пастирима, исцеитељима и чудотворцима, заборавивши на Јединог Раздаваоца свих дарова. Народ у Цркви пак, може да гледа на свога поштованог пастира и да кличе: „Ко је као звијер?“ (И поклонише се звијери говорећи: Ко је као звијер? Ко може са њом ратовати?) (Откр. 13, 4).

Ми сами срамотимо Бога уколико не спречавамо друге да Га бешчасте; ми сами вређамо Бога, када дозвољавамо да се у нашем присуству говори или чини нешто што вређа Бога. Рећи ћете да то није ваша ствар. Не, браћо и сестре, наша је ствар, наша је обавеза, наша суштинска ствар, наша свештена обавеза – да спречимо и уразумимо оне који праве неред. Још ћу рећи: ми сами правимо неред и вређамо Бога тада када допуштамо другима да чине и говоре оно што је непримерено и увредљиво за Бога. Нарочито грешимо, тешко грешимо пред Богом, када не спречавамо, не уразумљујемо децу која праве неред и непобожно стоје на служби у храму Божијем.

Беседе на седму недељу по Педесетници

Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.

Савремени човек постаје поседнут, изгубивши хармонију својих унутрашњих сила, мучи се испразношћу. Лудује због духовног слепила. А и како да прогледа, када му је срце загађено, када су страсти и похоте чврсто свили гнездо у њему? Да би могао да срцем прими светлост, а затим и да прогледа, неопходно је да избаци смеће из срца, сузама покајања и подвигом окретања ка Богу, подвигом очишћења, да у себи васпостави духовне силе. Једино срце које стреми ка чистоти, способно је да прими светлост и схвати Сврху. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, говори Христос.

Дакле, браћо и сестре, онда када не можете, нисте у стању да молите Бога сами, или из неког разлога не смете да молите, или се не надате да ћете Га умолити, предајте себе другима, да се они помоле за вас. Уколико не можете речима, у крајњој мери, мислено замолите за то. Господ ће вам ипак помоћи, ради молитава других, као да сте Му се сами молили, исто онако како је помогао раслабљеноме, ради вере оних који су га донели. Онда када не можете, не смете, не надате се… Не, увек овако чините: молите се сами и друге молите, да се за вас моле. И свети, када су живели на земљи, сматрали су за неопходно да се обрате за молитвену помоћ другима, и то не само по своме смирењу, већ и због осећања своје сопствене немоћи. Свети апостол Павле моли верујуће који су се подвизавали са њиме, да се моле Богу за њега (уп. Рим. 15, 30).