08.03.2021.

Тада ће, можда, бити могуће вољети их безграничном љубављу, као што их воли Бог; вољети без мјере или, тачније, у мјери коју Бог има; вољети бескрајно. Стога, љубав подразумијева непрестану молитву, која превазилази све спољашње појаве и која кроз човјека достиже дубине Живота, тајну човековог стварања, остварену љубављу Божијом. И у овом додиру са бесконачним извором, у овом сусрету са Живим Богом, у тајности нашег срца, љубав ће се открити као тајна Последњег Суда, на којој ће нам судити и сви Анђели и сви Свети. Само ће љубав стајати на Страшном суду. Ако је наш живот изграђен на нечему што је мање од љубави, ми смо изван Царства Христовог, сада и заувек.

08.03.2021.

У боју молитве ми занемоћавамо, никада не умемо да се молимо. Ето због чега треба да се обраћамо Духу Светоме. Стога што се Он заузима за нас у нашим срцима уздасима неизрецивим. Тамо где нема љубави, тамо нема ни молитве. Молитва је ћутљива љубав, која све дарује.
У недељи која је пред нама, а и у свако време, понављајмо стих псалма: „Тражићу лице Твоје, Господе“ (Пс. 26, 8). Не треба да га тражимо, затварајући очи и апстаховавши се од света, већ широко, детиње, отварајући наше очи, просвећене Духом Светим. У Христу Исусу ми видимо Очев Лик. А Христа можемо познати у сваком од наших ближњих. „Ко је видео брата свога, тај је видео Бога“.

27.02.2021.

Стога, нека нас прича коју смо данас чули подсјети, браћо, на све путеве нашег живота којима смо корачали погрешно! Не правдајмо се и не искључујмо се из броја блудних синова само зато што нисмо заробљени у грозним дјелима: уосталом, наслада нечистим мислима и пожудама у срцу је духовна прељуба, будући да се из мисли, као из сјемена, лоша дјела сигурно рађају, ако их на (самом) почетку не отјерамо од себе.

25.02.2021.

Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.

25.02.2021.

Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.

25.02.2021.

„Устаћу и поћи ћу…“. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

25.02.2021.

Кад бисмо од свег срца вапили: «Боже, милостив буди мени грешном,» или «Господе Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном,» и ми бисмо могли да изађемо из храма оправдани. Господ би нам опростио све прошле грехове које смо учинили до сада. Наша душа би изашла из храма као чиста, као Анђео. Сад проверите себе, свако од вас, како се понашамо у храму. Да ли смо се много пута од све душе обраћали Господу с молитвом: «Боже, буди милостив, спаси ме»? Авај, не. Стојимо и гледамо ко је како обучен, какви су нам послови код куће, ко је шта причао и препричавао – стојимо у храму, а лутамо и пред нама, пред нашим очима пролази на десетине различитих филмова. Само се ретко сетимо и кажемо: «Господе, смилуј се.» Управо због тога излазимо из храма обремењени, па и осуђени, ако смо у њему набрајали своја добра дела.