Јер је плата за гријех смрт (Рим. 6, 23).
Последица греха је смрт. Када Свети Дух говори: „Јер је плата за грех смрт“, Он као да ти каже: „Погледај, испред тебе на путу је јама“. Он не каже: „Гледај, предодрећен си да идеш по томе путу и упаднеш у јаму“. Не. Бог није нека зла вештица, која јури за тобом са батином, да би те казнила. Он није такав и не може бити. Уколико би био такав, тада нас Он не би занимао – не би могао да буде наш Бог.
Ове речи апостола су упозорење да постоји такав начин живота којим окушаш смрт, осећаш укус распадања и умиреш. Данас многи људи имају такав осећај и отворено говоре о томе, нарочито нама, свештеницима, да осећају укус смрти. Тако ми је прекјуче један човек рекао.
„Зашто“, упитах га.
„Незнам“, одговорио је, „али живим свој живот веома интезивно!“
Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.
Са друге стране, постоји такав живот када сматрамо да смо изнад свих. Ово изгледа као живот и кроз историју, они који су ово говорили и примењивали у почетку су имали врло ефектну експанзију, али након свега остале су једино развалине. Ово је духовни закон. Или ћемо градити Духом Светим, или ћемо градити сами. Али на крају ће, као што каже свети апостол Павле, огањ испитати дело: бациће вас у огањ и видећемо хоће ли ишта остати од вас. Уколико су твоја дела смеће, сено, каже он, изгореће, а ти ћеш се спасити као кроз огањ (уп. 1Кор. 3: 15 – 17). Али како ћеш се спасити? То је као када у згради избије пожар и човек покушава да изађе из њега. Такав ћеш бити и ти.
У Цркви постоји пут – то је пут светих, пут светог апостола Павла. Тај пут је овде. Али апостол зна коме говори, он се није преварио. Он зна коме говори и то је просто невероватно. Овај његов ироничн тон мене лично надахњује: „Потруди се да у некој мери поробиш себе праведности, да изгубиш нешто од слободе, коју си раније имао, да би се замислио: неће ли бити боље тако?“ И ово говори са иронијом, јер је Бог такав. Бог говори суптилно. Бог никада не говори, претећи човеку палицом, и бијући га по глави, већ му шаље мудре предлоге.
Он сам је премудар и поседује огроман смисао за хумор. Понекада се игра са човеком, у позитивном смислу, као што се ми играмо са дететом. Видели сте како се отац игра са својим дететом?
„Би-биип!“
И Бог често чини то исто. Ово пре свега стога што нам даје слободу да улазимо у савез са Њим, да би он потом трпео наше наивне молитве.
Ми не умемо да се молимо, зар не? А још чешће правимо глупости. Ми смо као мало дете које само иде тамо-вамо… Отац му не говори ништа, мајка такође, јер занју да ће им на крају крајева он притећи. Међутим, читав дан он бежи и прави разне глуости. Ми га пратимо, да не би улетео у ватру, понекад га лупимо по ручицама, да не би претерао. Док не порасте у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове (Еф. 4:13)
Некада ћемо моћи да једемо тврду храну (уп. Јевр. 5, 12). Ово значи да узрастамо, а да би узрастали треба да смо слободни и да чинимо несмотрене ствари.
Идемо код духовника и сваки пут му говоримо једно те исто:
„О, већ седамдесети пут сам учинио исту ствар!“
Духовник не одговара: „Како те није срамота? Опет исто то?!“, већ ти чита разрешну молитву. Ово Божије дуготрпљење је задивљујуће од свега. То је начин на који се Он игра са човеком, као са малим дететом и дозвољаваму да врши све те дечије несташлуке. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско (1Кор. 13:11).
… а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 6, 23).
Овај дар није једноставно дар у смислу да је он нешто такво што почиње и завршава се, што има почетак и крај, већ је то вечни живот. Бог ово чини, али није обавезан да то чини. Ако бих ја био Бог, не бих то тако учинио, а вероватно ни ви. Погледајте логички. Он је Сами Живот, Само Постојање, Само Биће, Он је неизрецив, неистражљив, невидљив, пепостижан. А какав однос имам ја према свему овоме? Ја сам и схватљив и ограничен и пропадљив, на мени су грех и смрт. Зар је Бог у обавези да ми дарује вечни живот? Могао би да каже:
„Види синко, 70 дивних година – и то ти је много. Али ето, нека ти буде 80, 100, нека буде и неки изузетак од 150 година! Да се сит наживиш. А након тога – крај…
Одакле стиже вечни живот? По коме основу сматрамо да имамо право да задобијемо вечни живот? Због чега? Да ли је Бог тако наиван, па можемо од Њега да добијемо све што пожелимо? Али то је већ експолатација, да се изразимо језиком европских људских права, то је експолатисање Бога. И Он чини лоше, што нам даје. Уколико би ме питао, рекао бих Му да чини лоше. Али Он ме не пита. И чини нешто велико, веома велико, јер вечни живот нема оправдања.
Хајде да размислимо: нико није дужан да нам да вечни живот, нико није дужан да нам ишта даје. Нико од оних који нас воле, од оних који живе са нама, а нарочито политичари, који нас обожавају и крију се иза нас, да би прикрили своје грешке, огромне грешке и лажи и сви они који су у нашем окружењу, који нам се додворавају – нико није склон ка томе да нам ишта да. Нити вечни живот, нити бар трпљење, да поживимо неколико година у миру и имамо могућност да радимо свој посао. Чак нам ни то не дају. А овде ти говоре: вечни живот!
Он (вечни живот) је и био циљ Оваплоћења. Бог би могао рећи:
„Децо! Грешни, безгрешни! Бићете овде неколико година, а потом ћемо видети.
Нкакав проблем! Нити има потребе за Оваплоћењем, нити за Васкрсењем, нити за Крстом, ништа!
Проникните у то да је Крст нешто врхунско. Нигде нећете наићи ни нашта веће. Нисмо очекивали крст. И ово је велика ствар. Говори нам о томе да је Бог апсолутно изнад свих наших очекивања. Он нам даје нешто много веће него што смо очекивали.
Ово нема граница, немогуће је, не можемо то умом обухватити. Ма колико књига из философије и социологије да прочитате, нећете наћи овакве дарове.
„Ево, узми ово“, говори Бог човеку.
„Шта да узмем“?
„Вечни живот. Узми оно што имам“.
Тако вас Он поставља у своју сферу. Оно што је Он по суштини, ти ћеш бити по благодати.
Шта ви мислите о овоме? Ето у каквим категоријама треба размишљати и тако ће се човек приближити светости, ни сам ово не осећајући.
* * *
Кући мање учите децу, нека виде наша дела. Тај начин – да се понесу немоћи другога и да му се опрости, права су лекција за малишана. Уколико пак, седнеш и почнеш да му читаш проповед о трпљењу ближњих, он ће почети да се смеје, а ти да се нервираш.
Или питаш себе: „Зашто је моје дете такво?“ А какав или каква си ти? Како на тебе Бог гледа? Шта ако је наша праведност пред Богом као просјачке рите. Шта уображавамо о себи? Уображавамо као да смо нешто велико, јер не видимо Бога, о Коме говори свети апостол Павле. А када Га видиш, одмах ћеш помислити, како си ништа.
Амин.
