Беседа митрополита Атанасија Лимасолског

Молимо Бога да нам опрости свако прегрешење, вољно и невољно.

Сада ћеш рећи, као што су говорили стари Грци: – Нико не чини грехове по сопственој вољи.

Заиста, наша душа не жели да греши, јер је створена од Бога, саздана по лику Божијем и не жели грех. Али после грехопада сви ови дарови које нам је дао Бог су се расточили и наша душа се помешала са страстима. И често, говорећи у уму: „Не желим да грешим!“ – видимо да се наше срце заноси грехом и цело наше биће се нађе у заробљеништву. Дакле, ипак сам говорио: „Желим да сагрешим“? Желим, не желим, а грех чиним! Можда и не желим, али, изгледа, и желим, пошто чиним.

Зато вољни и невољни грех означава оне околности које разумемо и оне које не разумемо, јер има много тога што радимо не схватајући да то штети нашој души.

Можда имамо и лоше навике, као што је, на пример, навика да будемо иронични, да се подсмевамо другима, што је веома лоше и представља порд нашег егоизма, плод низа наших комплекса и сведочи о нашој агресивној настројености према другом човеку. Јер једно је нашалити се, иако је и то опасно, али иронија је већ нешто много страшније. Бити ироничан према другом и тако се односити према њему – то је последица самохвалисавости и егоизма. Често смо иронични над другима и не разумемо да тако штетимо сопственој души.

Чак и духовни људи, подвижници, могу показивати црте које им нису корисне – било зато што их још нису уочили, било зато што им Бог допушта да имају неке природне недостатке да би се смиравали и не мислили да су непогрешиви и савршени. Јер чак и најузвишенији, најсавршенији човек није савршен пред Богом.

Сви ми у уму имамо нешто што можда у себи нисмо уочили. А у томе нам помажу они који нас осуђују и оптужују. У том смислу они су наши велики добротвори, једини који ће нам рећи право у лице: – Ти се смејеш другима, а сам си овакав и онакав.

Они који нас воле, наши пријатељи, никада неће рећи тако нешто, они нам говоре само добро. А онај коме ниси симпатичан, који не може да те поднесе, он ће отворити уста и рећи ти такве речи које ће те огорчити. Али те речи су изузетно корисне, јер нам показују да у нашем карактеру има много тога што ми и не осећамо. Можда нам се то чини неважним, и не слутимо чак да то може повредити нашег брата, али, ипак, то га повређује и изазива у његовој души страшно стање које га изводи из равнотеже, а ти о томе ниси ни имао појма.

Понекад ни не слутимо да наше речи и поступци могу повредити ближњег – а они га веома повређују.

И као што сам већ говорио другом приликом, сатана овде врши веома фини посао. То јест, када човек поверује да други, његов брат, има пик на њега, да га други ни видети не жели, одвраћа се од њега или му завиди, онда сатана чини да се све његове помисли потврђују, док други о томе уопште није ни мислио. Али, ипак, он заиста ради то што потврђује сумње првог. Даћу вам пример из свог живота.

Један брат је поверовао да не желим да буде поред мене. Једне ноћи сам га видео у храму, и био је веома узнемирен: – Шта је с тобом? – Не могу више, уморан сам, стално се од мене окрећеш, не показујеш ми поштовање.

Стварно као да сам пао с марса: нисам имао ни појма о томе, нисам ни помишљао на то. – Па како ниси имао појма? – и навео је десетак примера, и свих десет се показало истинитим!

Али све није било као што му се учинило. Радио сам све то просто зато што нисам размишљао, или се тако десило.

Навео ми је један пример: – Ето јуче си разговарао с оцима и, чим сам дошао, одмах си утихнуо и отишао.

Заиста, тако је и било. Разговарао сам с неким оцима, празнословили смо, смејали се, и тражио сам повод да одем. Зато, чим је дошао тај брат, сматрао сам то добром приликом. И отишао сам. Да, али шта са братом који је све протумачио на свој начин?

Био је још један случај. Отишли смо заједно у један манастир. Гостиничар ме је питао: – Колико људи је с тобом?

Одговорио сам: – Троје.

Мислио сам да су њих троје а ја четврти. А гостиничар је помислио да нас је укупно троје, и брат је остао сам, без нас.

Рекао је: – Отишли смо у манастир Дионисијат, гостиничар те је питао: „Колико вас је?“ – и ти си му одговорио: „Троје“, – а нас је било четворо. И ти си повео три оца са собом, а мене су оставили самог на улици.

Стварно, нас троје су сместили у једну собу где су била три кревета, а њега у другу.

– Затим сам ти рекао да идем да ловим рибу, а ти кажеш: „Не треба, сада не иди, други пут ћеш ићи“. А сам си отишао.

Стварно, тако је било. Јер су му се тада вртело у глави, а била је олуја, и да му се не деси нешто, рекао сам му: – Па ништа страшно, оче, други пут ћеш ићи!

А то што је сада олуја, нисам рекао, јер је то и сам видео. А отишао сам јер се мени није вртело у глави. Али сам се показао кривим.

То јест, то је био читав низ сличних случајева, и сви су били истинити, али у исто време и лажни.

Знам једног човека који је дошао код мене да се исповеди и отишао је потресен, говорећи: – Отишао сам да се исповедим, а он се изругивао надамном!

То су ми пренели. – Ја сам се над њим ругао? – Јеси. – Па добро, у реду.

И како сам се то над њим ругао? Имао сам лошу навику – не знам да ли то још радим, али понекад, када сам збуњен, не знам шта се са мном дешава, али се осмехујем. Говорио је: – Набрајам своје грехове, а он ми се смеје и руга ми се.

Друга госпођа је дошла и рекла да је због мене постала јеховисткиња. Због мене? Због мене. Зашто? – Три пута сам долазила да се сретнем с тобом, а нисам те нашла!

Добро, па јесам ли знао да ћеш доћи? Ја не стојим на прагу митрополије чекајући да дође неко да се с њим сретнем. Позови ме телефоном, реци да ћеш доћи!

Било је још много тога. – Видео нас је, али није хтео да разговара с нама. – говорили су неки.

Стварно, недавно је била једна манифестација, и веома сам се уморио, изгледао сам мрачно, намрштено. – Гледај га! Тек што нас је угледао, одмах се намрштио! Малопре је говорио и смејао се! А како нас је угледао, одмах се помрачио.

Стварно, касније сам видео фотографију која је тада снимљена, и имао сам такво лице да сам помислио: О Господе, да ли сам то стварно ја! Али тада сам био толико измучен, било је врућe, мислио сам о разним проблемима, и лице ми је стварно било мрачно. Али не због тога што сам видео те људе, већ зато што сам мислио о проблемима. Али човек то не зна и каже: – Видиш? Тек што ме је срео, одмах се намрштио. А када је дошао тај и тај, одмах му се насмешио, јер му је пријатељ, воли га, јер… – мноштво свега!

Зато, колико год се то чинило смешно, али вољно или невољно чинимо грехове којима повређујемо свог брата. А још више имамо грехова којима повређујемо своју душу и нарушавамо нашу везу с Богом – својим Оцем.

Питања митрополиту Атанасију

– Рекли сте да можемо грешити а да о томе не слутимо. А како се то може открити? Можда ће нам о томе рећи духовник?

– Ако осети, рећи ће.

– А ако не осети?

– Ако не осети, онда ће ти о томе рећи комшиница, не брини! Рећи ће комшиница, колега, супружник, другарица, пријатељи. Рећи ће нам то они који су поред нас. У неком тренутку рећи ће нам овако: „Не могу више да те подносим! Ти си тежак човек, стално си нечим незадовољан, луд си“.

Рећи ћеш, они то говоре из злобе? Добро, ја и не кажем да говоре из љубави, али када нам говоре све што говоре, треба да се запитамо: зар то није истина? Зар такав утисак остављам? Можда у срцу не носим ништа такво, али, као што сам рекао, једно је шта говори моје срце, а друго шта говори физиономија. Човек види моју физиономију, а не срце, он није срцезналац да чита моје срце. Можда је срце као рајски врт, гајим према човеку огромну љубав и не желим му ништа лоше, али израз мог лица ће бити одвратан. И кажеш себи: „Е, благо мени, хајде да промениш тај израз! Шта ће ти такав израз лица!“

Можда ти је срце прелепо, али израз лица кисео, и други види твоје лице, а не срце. Па промени израз лица!

Наш блажено почивши старац, када би видео некога с таквим лицем, говорио је: – какав ти је то израз лица? Промени тај израз!

Јер други не види наше срце, запамтимо то.

Многи говоре: – Ништа ми не фали, то је само на тренутак, проћи ће.

Да, то је тренутак – и за тебе ће проћи, али за другог неће проћи за тренутак када га убијаш својим речима. А тада покушај да седнеш и убедиш га да је то био само тренутак нерасположења.

Ако о нама суде погрешно – то нам је на корист. Размисли: а можда је он у праву?

– Али шта сам му то рекао? Само неку реч.

Али та реч је била довољна да повреди другог човека. Твој тон, израз лица, речи, покрети, и још мноштво тога може убити другог човека. Зато они који нас осуђују, они нам помажу, иако себи не доносе корист. Бар ја имам велику корист од оних који ме критикују.

Ако о нама суде погрешно – ништа страшно. Нека корист ће од тога изаћи, јер други није потпуни безумник, нешто је видео. Зато мислим да нам такви људи увек помажу. Чак и ако неко о нама суди погрешно, бар разумеш да није у праву: „Па добро, нека говори, то није тако! Али ако је стекао такав утисак о мени, значи сам ја крив за то!“