Према светом Дионисију Ареопагиту постоје три вида кретања ума и аналогно томе три вида молитве. Прво кретање је кружно — „улазак душе у себе и удаљавање од онога што је споља…“ У овом кретању душа се најпре враћа самој себи, сабира све своје силе и узноси се ка Богу… Тај пут је поуздан, не дозвољава уму да се обмањује (прелешћује) и ум се, будући тако усредсређен, узноси ка Богу… То кретање је кретање тзв. апофатичког богословља. Друго кретање је праволинијско. Душа тада напредује према стварима које је окружују и уздиже се од спољашњих ствари… ка простом и сабраном созерцању. Ово се назива природним созерцањем или катафатичким богословљем, које Бога види у природи… У овом методу су могуће обмане… Треће кретање се назива спиралним и представља спој претходна два кретања. Свети оци дају предност првом кретању, названом кружном, јер обликује круг. Њиме се ум враћа у срце, а кроз срце се узноси ка боговиђењу (созерцању). На тај начин се избегавају заблуде (прелести) („О божанским именима“, П. Г. 3, 704–705). Свети Григорије Палама у Тријадама (1, 2, 8) каже: „Кружно кретање се задобија умно–срдачном молитвом, у којој духовни борац (подвижник) настоји да ум врати у самога себе, да га покрене, али не праволинијски, него у кружном кретању, које је непогрешиво.“ Најзад, свети Никодим Агиорит пише: „Ова молитва је веома тешка и напорна али је сразмерно томе и веома плодоносна, јер је слободна од прелешћивања. То је најважније и најузвишеније делање ума, јер ум сједињује са Богом, који је изнад свих ствари. Укратко, ово кружно кретање ума очишћује, просветљује и усавршава ум много више него алгебра, физика, метафизика и остале науке или световна философија. Умна молитва продуховљује човека и чини га боговидиоцем, док га друге интелектуалне дисциплине чине само телесним (душевним) човеком а, како каже свети Павле, телесни (душевни ) човек не прима оно што је og Духа Божиjeia jep му је лудосш… (1 Кор 2. 14)” (Приручник духовних савета, стр. 116–117 у грч. издању) (прим. прев.).