22.02.2021.

Митрополит Николај Хаџиниколау

ПОСТОЈИ ЛИ ЖИВОТ КОЈИ НЕ ВРЕДИ

„Светске луде изабрао је Бог“ (1Кор. 1, 27)

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду.

У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде.

Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор:

— Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте.

Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци.

Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај.

Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода.

Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете.

Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов!

Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај.

Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто.

Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита:

— Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља:

— Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро.

Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја.

Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама.

Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив?

С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка?

Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав.

Оставите Коментар