Пре неколико година упознао сам једну девојчицу, Александру, с неким видом аутизма и очигледним потешкоћама у комуникацији. Психолози су били сурови у проценама дететовог развоја. Родитељи то нису могли поднети, нарочито мајка; лудела је при самој помисли на то. Обилазили су многе специјалисте. Сви су исто говорили. Дете је показивало много потешкоћа у општењу и разумевању. Била је затворена у себе. Напунила је осам година. Ниједна школа је није прихватала. Два разреда је изгубила.

Родитељи нису имали никакве везе с Црквом. Некако су били индиферентни, или би се пре могло рећи рационални атеисти. Без икаквог односа према иконама и кандилима. Изјашњавали су се као агностици. Нека њихова пријатељица их је убедила да оду код једног духовника, милог човека, истинског психолога.

У свом безнађу, одлазе и срећу се с њим. С много љубави и сладости он их некако примири.

Решење ће – казао им је – сама Александра дати. Ова деца привлаче благодат Божју на посебан и неуобичајен начин. За „неправду“ коју вам је Бог учинио, Сам Он ће и наћи начина да вам узврати.

– Али, оче, ишли смо код највећих специјалиста, и то не само код једног или двојице. Нико нам не пружа никакву наду. Испитивали су и посматрали дете и сви наглашавају да се што пре треба помирити са стварношћу, не бисмо ли нашли свој мир. Али ја то не могу поднети, каже мајка. Значи, неће ићи у школу с другом децом? Напуниће тридесет година, и по кући ће се понашати као једна безизражајна маса?

– Врло добро сте урадили што сте одлазили специјалистима. Али Бог уме да изигра и најбоље зналце. Њима су познате појаве; Он пак господари на простору тајне. Александра, знајте, у себи крије богатство због којег, када нађе начина и када га пројави, ви ћете се дивити не само детету, него и Богу — одговори свештеник и заврши. Ви пак будите упорни у томе да иде у школу. Тражите, притискајте, протестујте благочестиво. Нешто ће се на крају десити.

И заиста, после много разочарања и одбијања, наилазе на једну младу жену психолога која, као нико други до тада, показује занимање за њихов случај. У њеној канцеларији је много књига, оловака и мноштво других ствари. Ту је и једна Богородичина икона. Девојчица занемарује све, прилази икони и покушава да је помази. Нижег је раста и зато не успева, али остаје упорна. Ова жена прилази и подиже је рукама. Девојчица пружа руку и с особитом нежношћу мази икону. Ускоро, током разговора, док је девојка држи у наручју, Александрина пажња се усмерава ка крсту који је на њеним грудима и жели да се игра њиме. Сагиње се и љуби га. Никада у својој кући није видела икону па је природно да није навикнута на целивање крста и црквених ствари. Све то изненађује родитеље који се налазе у чуду. Психолога је покорила Александрина љубав. Освојила ју је.

Уз њену помоћ, после две године појављује се специјална школа која је пробно прихвата. Својом неизмерном љубављу психолог показује своје скривене дарове. Александра изненађује својим способностима. Осваја симпатије свих, без изузетка. Родитељи траже да прође тест, можда и положи неки разред. Полаже тестове и заиста изненађује. За три месеца постаје видно боља од свих ђака. Међу првима је. Прелази у класичну школу. Има изузетно памћење. Памти главне градове свих земаља. Учи енглески и француски, тако да све оставља у чуду. Има проблем са математиком али је изузетна с дикцијом и правописом. Не прави грешке. Слика изузетно и домишљато. Не копира. А изнад свега, она је једно изузетно и послушно дете. Сви је обожавају и играју се с њом. Нека деца примећују њену различитост, и задиркују је. То је збуњује, али брзо прашта. „Хоби“ су јој Црква и Тропари. Нико не зна шта осећа у себи.

Један благочестиви свештеник ми се исповеда:

– Ово дете је нешто посебно. Кад имам проблем који не могу да решим, када ми верници траже да се молим за што велико, ја од Александре тражим да се помоли. И нека те то не чуди: Бог је чује онако како чује Свете. Има болесника за које се моли, немоћни који немају деце, људи који психички пате. Ја јој дајем имена, једино јој објашњавам околности, како се не би насекирала – врло је осећајна – она се моли, а Бог одговара.

Да је постојала могућност дијагностике и да је претходила нека пренатална провера, ово благо не би постојало. Овај свет би сигурно био сиромашнији у болу и у привидним недостацима. Био би сиромашнији у доказима о свом паду. Али, био би много сиромашнији и у пројавама Божје благодати. Присуство мале Александре изазива бол, али и даје толико радости нашем напаћеном свету, а пре свега представља слутњу у постојање неког Бога, сасвим другачијег од оног којег ми замишљамо а који, сасвим природно, не постоји.

Свако такво болесно дете не долази на свет да бисмо ми негодовали и да бисмо патили. Свако од њих има свој разлог и свој тајанствени глас. Нама остаје само да пружимо љубав – „понесемо терет једни других“; остаје искуство опште немоћи – да нисмо толико моћни и битни, колико мислимо; и покушај да ублажимо терет овог детета, и да разумемо његов језик. Ова деца боље говоре језик Божји.