18.04.2020.

митрополит Иларион Алфејев – ЖИВОТ У ГРОБУ

Ми још стојимо пред гробом Господњим, али већ почињемо да празнујемо васкрсење Христово, још појемо надгробне песме, али већ се облачимо у светле одежде. Јер ми знамо да гроб којем се поклањамо даје живот свему свету и да ће Мртвац, Који лежи у том гробу васкрснути, као што је и обећао, васкрснути, ради спасења света и ради тога да би заједно са њим Њаскрснули и ми и они милиони људи који су умрли пре нас и сви они који ће умрети после нас.

Јуче се савршио чин Спаситељевог погребења, читали смо одломак из 37-е главе Књиге пророка Језекије о пољу пуном мртвих костију. Господ је питао пророка: „Хоће ли оживети ове кости?“ И пророк је одговорио: „Господе Боже! Ти знаш то“. Након тога је Дух Божији ушао у сухе кости и оне су почеле да се сједињују једна са другом и да образују тела. А затим је у њих ушла душа жива и читаво то велико поље мртваца васкрсло је у нови живот, у нова тела.

Ово пророчанство, као и читава данашња служба говори нам о свеопштем васкрсењу. Она нам говори да је смрт у овај свет била донешена људским грехом, и због људске кривице смрт царује над људским родом , Много се пута кроз историју човечанство уподобило пољу, пуном мртвих кости. Сетимо се ратова, бојева и борби о којима смо читали у историјским хроникама. У тим биткама је једна страна побеђивала, а друга трпела пораз, често су се у једном боју решавале земаљске судбине читавих народа. Али често заборављамо да је главни резултат свих ратова, бојева и борби било поље пуно тела, мртвих костију.

Колико су пута читави народи, стотине хиљада људи, умирало од епидемије, и резултат тога јре поново било поље пуно мртвих костију. А колико је људи постало жртва зељотреса, стихија? Сво Адамово потомство, искључујући Ноја и његову породицу, погинуло је у водама потопа. Мислећи о томе, човек може помислити. „А где је Бог? Куда он гледа? Где је Божија правда? Где је његова љубав према људима, ако нежално предаје смрти хиљаде и милионе људи?“

Али ми видимо само једну страну, само оно што се догодило овде – на земљи; не видимо оно чудио које се дешава са сваким човеком након смрти –чудо васкрсења. Ма колико људи да је умрло, ма каква да је била њихова смрт, сви ће они васкрснути благодарећи смрти и васкрсењу Господњем. Због тога је Господ и постао човек, због тога је и прошао кроз страдање и смрт, због тога данас лежи у гробу, да би васкрснуло читаво човечанство. И ако су сви мртваци које је Језекиљ видео говорили „погибе нада наша“, онда наша нада није погинула, јер је нада на васкрсење засијала из гроба пред којим ми данас стојимо.

Судбина човечанаства се не решаван на бојним пољима. Она се решава овде, у овом гробу, где лежи тело Божанског Мртваца. Управо је Он донео васкрсење свету, управо нам је Он дао наду на то да ћемо васкрснути и сви наши сродници и другови, ближи и даљи, које губимо, али које ћемо поново срести (задобити).

Апостол Петар у једној од Посланица говори да је након Своје смрти Господ сишао у ад да би тамо проповедао Еванђеље оним људима који су, не покајавши се, погибли у водама потопа: „Јер и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, убијен, истина, бивши телом, но оживевши Духом, Којим сишавши проповеда и духовима који су у тамници, који некад не хтеше да слушају кад их очекиваше Божие трпљење у време Нојево, у коме мало, то јест осам душа, остаде од воде“ (1.Пет. 3;18-20).

Читајући причу о потопу многима се намеће питање: како се могло догодити да је Бог створио људе, а затим се „раскајао“ због тога и погубио их? Буквално схватање библијске историје у њеној земаљској перспективи доводи управо до сличног питања на које нема одговора у старом завету. Али ако ми ову причу посматрамо у новозаветној перспективи, ако не гледамо само оно што се десило са људима на земаљском плану, већ и њихову следбујућу судбину у вечности ми схватамо да премда су ти људи, не покајавши се потонули у водама потопа, њихова нада на спасење није погинула. Господ је сишао у ад управо због тога да им проповеда. Ми не знамо да ли су се сви они одазвали на Његов Спаситељни зов, да ли су сви следили за Христом, али знамо да је сишавши у мрачне дубине ада свима проповедао, све призвао спасењу и пред свима открио врата раја.

Ми смо јуче слушали, слушамо данас и слушаћемо са посебном силом у пасхалној ноћној служби, да је Господ, сишавши у ад, разрушио га изнутра. Ад није издржао Божије присуство и „вечни окови су се срушили“, замке су се развалиле и адска врата су се отворила за све који су пожелели да следују за Христом. Ад је продужио да постоји због оних људи који добровољно и свесно одбацују Христа Спаситеља. И (све) дотле док се очува зла људска воља, очуваће се и ад, који за нас није припремио Бог, већ наше сопствене руке. А Господ зло дело људских руку разрушава – не насиљем, не влашћу, не „мишицом високом“, већ Својом смрћу и Својим васкрсењем.

У Еванђељу је речено да када је Господ умро, многи су мртваци изашли из гробова. А у богослужбеним текстовима слушамо да, да силазећи у ад, Господ је одатле извео Адама, Еву и све који су се тамо налазили од почетка векова, све који су на онај свет отишли пре Христовог васкрсења. Али после Његовог васкрсења пут ка васкрсењу је отворен за свако тело, и о томе говори Црква у једној од песама које слушамо на Велику Суботу: „Царује ад, али не вечније над људским родом“. Шта означавају ове речи? То да је Христовом смрћу и Христовим васкрсењем аду потписана смртна пресуда. Ад још постоји, али више „не вечнује“ над људима, и свако ко следи за Христом, ко одбацује зло и стаје на страну добра, благодарећи васкрсењу Христовом избављен је од адове власти.

Данас, на велику суботу, предокушајући Христово васкрсење, очекујући пасхалну ноћ, у трепетном ћутању прилазимо Исусовом гробу – гробу из гојег је засијало спасење свету. И то што ми данас испитујемо, изражено је у речима Херувимске песме: „Да ћути свако тело човечје, и да стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско у себи нека не помишља: Цар царујућих и Господ господствујућих долази да буде заклан и даје се за храну вернима. А претходе Му анђелска лица са сваким началом и власти, многооки херувими и шестокрили серафими, који покривају лица и вопију песму: алилуја, алилуја, алилуја“.

Зашто херувими и серафими покривају своја лица? Зашто они предстоје са страхом и трепетом? Због тога што се савршила велика тајна – тајна пред којом занемљују људска уста, пред којом је људски ум немоћан, тајна коју не може изразити ниједна људска реч. „Анђеоски сабор се удиви, глредајући Тебе, мртвима прибројаног, разоривши Спасе смрти снагу, и собом Адама подигавши и од ада све ослободивши“. Господ све ослобађа од ада, Господ сваком човеку, не само праведнику, већ и грешнику открива врата у вечни живот.

Пред том тајном анђели покривају своја лица. Пред њом ћемо и ми предстојати у ћутању и дивљењу, молећи Бога за то да (и) за нас и наше ближње отвори врата вечности, (за оне) већ умрле и за оне још живе. Јер свима нам предстоји не само да постанемо поље пуно мртвих костију, већ и да васкрснемо са Христом и за свакога од нас је припремљена „обитељ“ у Царству Божијем, где у непрестаном ликовању сви, од века свети, предстоје лицу Божијем.

1998

Оставите Коментар