митрополит Иларион (Алфејев): ИСЦЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ ЖЕНЕ

Жена која није могла да се исправи за 18 година била је исцељена божанском силом Господа Спаситеља. Овај случај који је испричао свети Јеванђелист Лука говори нам о чудесном исцељењу које се догађа са сваким човеком који на свом животном путу сусретне Христа.
Животи многих од нас се обликују тако да се ми са годинама постепено грчимо под тежином терета који је натоварен на нас. Ово може бити терет земаљских брига, снажних утисака, нерешених проблема; ово може да буде крст на нашим плећима, болест која нас је сустигла, искушења која су нам пала у удео; могу да буду и греси са којима немамо снаге да се носимо. Под тежином свега овога ми се грчимо.
Понекад нам се чини да на свету не постоји ништа више осим те тешке ситуације у којој се налазимо. Згрчена жена је, све док је Господ није исцелио видела само комадић земље који јој се налазио под ногама. Исто тако и ми, често нисмо способни да видимо оно што је изнад нас, или чак ни то што је на истом нивоу са нама, већ видимо само оно што нам се налази под ногама.
Пригнувши се земљи, ми не видимо небо. Будући погружени у свакодневне бриге и послове, заборављамо да осим тога ситног комада земље који нам је пао у удео, постоји још нешто бесконачно веће и лепше: читави свет са морем и копном, небо са небеским светилима и звездама и на крају Царство Небеско, у које смо сви ми призвани, јер је свакоме од нас припремљена посебна обитељ у њему.
Долазећи у Цркву, имамо могућност да се дотакнемо ове више реалности у свом сопственом животном искуству. Црква нам помаже да се духовно исправимо, да заборавимо на земљу, да се сетимо неба, да се ослободимо материјалног и овдашњег и приопштимо се духовном и “тамошњем”.
Исцељујући згрчену жену, Господ показује шта очекује од свакога од нас, а очекује да станемо пред Њега у пуном узрасту, да узрастемо, како говори апостол Павле, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4: 13), да се исправимо, да раширимо крила, да удахнемо пуним плућима. Господ жели да се сетимо свога узвишеног и небеског призвања – да будемо деца Божија, житељи небескога града, горњег Јерусалима.
Често се верујући људи грче под теретом сопствених грехова. А дешава се и да се нагну ка земљи под бременом покајања за учињене грехе. Раскајање које осећају за учињене грехе не да им снаге да се исправе, на надахњује их на подвиг моралног усавршавања, на испуњавање Божијих заповести, на активно делање добрих дела, већ их само низвргава у још веће униније него пре него што су схватили своје грехе.
У оваквом „покајању“ крије се духовна грешка. Господ не жели да се ми грчимо под тежином осећања да се ми грчимо под теретом сопствене недостојности. Прилазимо Светој Чаши и исповедамо искрено и од свега срца веру у то да је Господ дошао „да грешнике спасе, од којих сам први ја“. Уколико немамо овакво осећање, не можемо се достојно причестити, и уколико макар једнога човека сматрамо горим од себе, то значи да још увек нисмо сазрели за сусрет са Христом. Али сматрајући себе грешним, видећи сав бездан зла који је у нама, не треба да од тога упадамо у униније и очајање. Треба да имамо на уму оно што говори свети Исак Сирин, да ниједан људски грех, чак и најтежи, није изнад милосрђа Божјег. Па и сви наши греси узети заједно, по речима преподобног Исака, дословно су као шака песка бачена у океан милосрђа Божјег, у коме се он раствара и нестаје без трага.
Црква нам даје могућност да се усресредимо не на себе, већ на Бога, да преорјентишемо пажњу са самих себе, са своје животне ситуације на Царство Небеско, коме се можемо присајединити. Без обзира на све наше грехове, на нашу неспособност да се уздигнемо до нивоа на коме треба да живи хришћанин, без обзира на то што смо неспособни да извршимо Христове заповести, које, како нам се чини, превазилазе наше људске снаге – без обзира на све то, ипак имамо могућност да се непрекидно духовно обнављамо, овде, у Цркви, кроз приопштење Тела и Крви Христове, кроз молитву, кроз богослужење.
Црква нам даје нове снаге за то, да духовно узрастамо, да усходимо „из силе у силу“, да се све више и више исправљамо, да све мање мислимо о земљи а све се више окрећемо ка небу. Што је човек ближе Богу, то више осећа своју греховност, али истовремено у њему узраста осећање близине Божије. И тада покајање постаје радост, као оздрављење након дуге болести, као исправљање након многогодишње ругобне згрчености.
Идимо заједно са Христом и једни са другима, правим путем, не заустављајући се ни на тренутак. Усходимо ка обитељима Царства Небеског, где има места за сваког од нас, уколико се само покажемо достојни Бога.
1997.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 2. децембар 2018.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци