игуман Нектарије (Морозов)
Информација је веома широк појам. Свето Писмо је, у суштини, такође информација. И све оно што ми видимо и чујемо је информација која у нас улази, и не само улази, већ на неки начин на нас утиче, нешто у нама мења и у целини обликује унутрашњи свет човека, јер је човек у великој мери информационо биће. „У почетку беше Реч“ – читамо у Јеванђељу по Јовану и разумемо да је Реч у овом случају Син Божји, али Он није случајно тако назван – Он је Реч Очева, Логос, Смисао свега постојећег.
И у основи људског бића такође лежи реч – реч као информација. Геном човека је огроман обим информације о њему, записан на одређеном језику, садржан у језгру сваке ћелије људског организма. То, у суштини, и даје могућност разумевања да постоји Аутор тог језика, постоји Онај који је ту информацију у човека уложио.
Безусловно, веома много зависи од тога у каквом се информационом пољу човек налази и умеју ли да се у њему снађе. Шта значи – снаћи се? Ниједан од нас неће јести све редом, не разликујући, не раздвајајући корисно од штетног, од смртно опасног. У односу на храну сви људи то мање-више разумеју. Постоје свакојаке дијете, курсеви здраве исхране итд. А што се тиче информације – човек често није свестан тога да информација може да га сакати, штети му, убија психолошки и чак физички; може да га подстакне на неке поступке који нису потребни, страшни су, разорни. Ако човек добијену информацију не сортира, не проверава критички, не анализира, може се наћи не само у пољу информације, већ у пољу лажи. И колико је велика та опасност за нас, ако су јој били изложени и свети!
Ево примера из црквене историје. За време прогањања светитеља Јована Златоустог у Константинопољ долази велики угодник Божји, митрополит кипарски Епифаније. Њега уверавају да је „архиепископ Константина града Златоусти“ непријатељ Цркве, непријатељ Христов, непријатељ човечанства. И Епифаније почиње да се с њим бори, а онда у неком тренутку схвата да су га просто преварили, увели у заблуду, да се бори против светог човека. И срце светог Епифанија се испуњава горчином, а њему је тада већ више од сто година. Он седа на брод да се врати на Кипар и умире на том броду. Шта се догодило са светитељем Епифанијем? Он је доспео у одређено информационо поље, веома оштро поље лажи, и, будући човек чист, безазлен, није анализирао ситуацију, дозволио је себи да реагује непосредно, подчинивши се дејству првог импулса. И таквих примера у историји Цркве има доста.
Данас се човек налази у пољу колосалне лажи, јер главни услов за то да нека информација угледа светлост дана није њена актуелност, није значај за људе, већ исплативост те информације за некога. Поље лажи је, наравно, постојало и раније, може се рећи да је постојало увек, али никада није било тако густо и напето. И човек у њему пребива практично стално.
Како, дакле, упражњавати „технику безбедности“? По мом мишљењу, ту су важне две ствари. Прва – одабрати за себе она средства масовних информација, оне изворе којима можете мање-више веровати. Ако читам неке медије и видим како се њихове информације из часа у час не потврђују, испостављају се лажним, нестаје ми жеља да их читам. А чињенице које излаже други медиј, који можда и не изазива моје симпатије, који се не може назвати хришћанским, налазе потврду. Значи, у принципу, могу ту да добијем информацију која мање-више одговара стварности, иако је можда и она тенденциозна.
А други моменат – научити се да се према информацији не односи као према истини у последњој инстанци, већ као према нечему што можемо сада узети и ставити на полицу своје свести, а онда, ако буде потребно, скинути или уопште не скидати. Не сме се предати информацији која је у нас ушла, не сме јој се потпуно веровати, јер се све може испоставити сасвим другачије. Док се не уверите да је све баш онако како вам је представљено, информацију не смете никако реализовати. То се односи како на информацију личне природе (неко је за некога нешто рекао), тако и на информацију о дешавањима у свету, земљи, најзад, у Цркви.
Ако не савладамо ову технику безбедности, лако ћемо постати објекат манипулисања. О томе нас упозорава Откровење Јована Богослова – Апокалипса. Оно што ће се дешавати са људима у последња времена, објашњаваће се њиховим духовним стањем, а условљаваће се оним информационим пољем у којем ће се човечанство наћи. Без средстава масовних информација таква обрада свести је потпуно неизводљива. Раније за долазак антихриста, како би сада рекли – за реализацију тог „пројекта“, није било техничких услова који су за то потребни. Данас они постоје. И безусловно, временом ће постати још савршенији. Све оне ствари којих се многи људи боје – електронски новац, свакојаки компјутерски системи, системи надзора, информациони интернет-ресурси – све то само по себи можда и није страшно, међутим ствара одређени идеални систем управљања. Управљања државом, масама, а пре свега, наравно, људском свешћу. Како је данас лако „створити“ човека којег никад није било! О њему се може писати, о њему се могу снимати филмови, а у ствари га просто нема. И обрнуто, човек који стварно постоји може се буквално сахранити: написати о добром, поштеном човеку нешто нечисто, и он се онда може судити с тим медијем, може да примора да објави опровргавање, али клевета ипак остаје у мрежи. Јер је интернет уређен тако да свако ко тамо уђе, ко откуца име тог човека у претраживач, одмах ће наћи и истину о њему, и ту клевету без икаквих већ опровргавања. И то се нигде не може уклонити, од тога се нигде не може побећи. Ето зашто се према свакој информацији треба односити критички и веома пажљиво.
И још је веома важно дозирати информацију, не преједати се њом. Јер, када човек општи са две, три особе дневно, лако му је у општењу с њима да се сачува од грешака. Може да се устроји, припреми за сусрет са сваким од тих људи и правилно га проведе. Али ако тих људи има више, макар и десет, човеку је теже. Ако их је педесет, онда сасвим тешко. А ако их је стотину, практично је немогуће. Исто је са информацијом која улази. Прочитавши две-три странице текста, могу их анализирати. А ако сам прочитао двадесет, педесет, сто страница?.. Већ се и не сећам шта сам и где прочитао, шта сам стварно читао, а шта ми се приснило… У таквој се гомили информација веома лако заплести.
Али овде треба рећи и о томе шта човек тражи излазећи у тај океан – океан информација, шта жели да у њему улови. Веома често се дешава да је човек већ створио одређену слику света и дешавања у њему, формирала су се, рећи ћемо, убеђења – лева, десна, либерална, патриотска, како их год назвали, и он тражи само потврде својих већ донетих закључака, одбацујући све оно што тим закључцима противречи. Бива да човек тражи информације шокантне, разорне, руководећи се принципом: што горе, то боље. Или, напротив, покушава да нађе у информационом току оно што ће га смирити, усадити у њега уверење: није све тако лоше, може се надати и бољем. Људска психологија је веома разноврсна. Али у ствари према информацији треба се односити исто као према показатељима барометра и термометра. Пре него што изађе из куће, разуман човек сазнаје какво је данас време напољу и облачи се у складу с тим. И овде је исто: морамо разумети шта нас чека иза врата наше куће и за то се припремити.
Безусловно, значајан део информација о животу око нас добијамо из живота као таквог. Данас постоји таква раширена изрека: телевизор побеђује фрижидер. У смислу – човек би требало да суди о ситуацији у економији по садржају свог фрижидера, а не по ономе што му телевизор саопштава. Али неко, како год чудно, више верује телевизору. Различито бива. Али, ипак, разумевање основних тенденција које имају место у свету који нас окружује, знање шта се дешава и куда идемо – то је, како ми се чини, веома, веома важно. Не зато што можемо нешто делатно променити. Већ зато што је, како је говорио светитељ Игнатије Брјанчанинов, веома важно разумети дух времена у којем живиш, да би имао могућност да се од њега склониш. При томе је светитељ дух времена сматрао нечим једнозначно негативним, јер кретање које свет чини јесте апостасија, отпадништво. Шта год свет чинио, како год се мењао, од Бога отпада све више и више. И ту нас вреба опасност навике. Ако не анализирамо одређене појаве, онда не видимо сву њихову опасност, пагубност, и навикавамо се на њих и схватамо их као норму.
Ево примера: човек почетка 80-их и човек средине 90-их. То су два потпуно различита човека у погледу односа према закону и криминалу. Човек 80-их је читао или чуо о извршеним злочинима и ужасавао се, схватајући то као нешто што излази из поретка. А друштво и држава са својим институцијама – милицијом, тужилаштвом, судом – у његовој представи су се супротстављали криминалу. А до средине 90-их практично смо се претворили у нацију са криминализованом свешћу. Не зато, наравно, што смо сви чинили злочине, већ зато што је за нас злочин постао нека норма живота. У наш језик ушла је маса речи које раније нисмо ни знали: кров, коверовати, налетет на некога, наивчина, забрљати, наручити („Тог-и-тог су просто наручили…“) итд. То је читав смисаони низ! Човек 90-их коначно је престао да се нада заштити од стране државе, схватио је да ће у свакој ситуацији морати рачунати само на себе. Закон је за њега престао да постоји, и он лако, не размишљајући, иде на злочин – ако не на убиство, онда бар на прикривање пореза, давање и примање мита итд. И као резултат данас у нашој земљи (чак и међу верницима) наћи човека који би имао потпуно некриминалну свест, то јест који не би имао навику да злочин схвата као норму, практично је немогуће, толико се то увукло… То је пример како може бити искривљена наша свест. Полазећи од тога, треба умети приметити опасне тенденције у свету који нас окружује и уклонити се од њих.
Ево, на пример, такве тенденције као што је национализам. Огроман број људи, излазећи на интернет или укључујући телевизор, жели да чује добро, лепо о својој земљи и њеним људима, и то је потпуно природно: волимо своју отаџбину, а друге земље су за нас баш то – друге земље, не можемо се према њима односити исто као према својој. Али беда је ако желимо да чујемо само то да смо ми добри и у свему у праву, а други – лоши и искључиво не у праву у свему. То је свест, благо речено, нехришћанска: човек већ не само воли своју земљу, он почиње да мрзи друге земље и народе. И то се дешава са многима. Тако се развија већ не национална самосвест, већ национализам прави. При том у најстрашнијим, вулгарним облицима. Те ствари које се данас дешавају у некоме, оне могу да се дешавају и у нама, ако не пазимо на то шта у нас улази и како нас мења. Данашње информационе кампање које нас покривају таласима, једна за другом, то су страшни преокрети људске свести, личне и јавне: нас прво уверавају да је ово изузетно лоше (иако у ствари то можда уопште није тако лоше), а онда – да је то (исто то!) добро, иако је у ствари већ лоше. Тако се човеком може врдати као петрушком о штапићу. Веома је важно не оказати се таквом петрушком.
Зашто? Зато што најстрашнији пример такве врсте налазимо, безусловно, у Јеванђељу. Људи су за Христом ишли гомилама, јер је Он чинио чуда, јер је исцељивао, нахранио је са пет хлебова пет хиљада људи; јер је говорио тако како нико никад није говорио. Али шта се догодило са људима касније? Оно што је тада с њима учињено може се назвати информационом кампањом или пиар-акцијом чији је циљ био да свим тим људима усади да је Исус из Назарета непријатељ и варалица. И ти људи су се тренутно окренули за 180 степени. Испоставило се да нису имали у себи ништа чврсто, ништа стално. Нису били способни да анализирају. При том ми разумемо да међу људима који су викали: „Разапни!“, оних који су заиста, убеђено мрзели Христа, није било толико. Они који су га убеђено мрзели и свесно се њега плашили – они су, пре, ћутали. Они су покренули сав тај механизам, а даље је он већ радио сам. Ето, првосвештеник Кајафа говори: овај народ незналица је у закону, проклет је (Јн 7, 49). Човеком који није упућен у закон лако је манипулисати. А када имаш Закон у срцу и уму, манипулисати тобом је већ много теже.
Морамо разумети: још много пута у историји човечанства бело ће се звати црним, а црно – белим, и то ће се чинити у односу на хришћанство, и у односу на Цркву, и унутар Цркве. Ето зашто морамо бити пажљиви, опрезни у примању ових или оних судова, у својим оценама. И, безусловно, веома је важно стално читати и читати Јеванђеље. Јеванђеље је камертон по којем човек треба да настроји сав свој живот. Када човек осећа истину, лакше му је да осети неистинито, лажно, он види његову разлику од истине. Напајајући се јеванђеоском речју, он одмах осећа ако му је понуђена друга словесна храна неквалитетна, и одбацује је.
