ИСИХАЗАМ (освајање унутрашњих простора)

ИСИХАЗАМ (освајање унутрашњих простора)

5.00

Шта је дакле „исихазам“? Је ли он стварно, како су неки хтели да га прикажу, „болесни мистицизам“ прошчости или је нешто сасвим друго?

Прво да видимо шта управо значи реч „ИСИХИЈА“? Буквално она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА.  Међутим, код православних подвижника она је  од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промењивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не налази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари и „с оне стране“ тих дубина. ИСИХИЈА и јесте управо то: тражење тог и такозваног унутрашњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирње људског бића и жића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „ИСИХИЈА“ онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву.

 

митрополит Амфилохије (Радовић)

Категорија:

Опис

Је­дан од цен­та­ра из ко­јег  је у 13. и 14. ве­ку по­те­као но­ви та­лас ду­хов­ног и кул­тур­ног пре­по­ро­да би­ла је Све­та Го­ра, где се у то вре­ме по­ја­вио сна­жан си­на­ит­ско-све­то­гор­ски по­крет, ко­ји је иза­звао ду­хов­ни по­лет. По­крет је та­ко на­зван по име­ну ње­го­вог осни­ва­ча, пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та, као и по ме­сту на ко­ме је на­стао. Окре­та­њем ка из­во­ри­ма пра­во­слав­не ду­хов­но­сти и об­на­вља­њем древ­них мо­на­шких те­ко­ви­на, овај по­крет је про­у­зро­ко­вао по­ја­ву ре­ли­ги­о­зно-кул­тур­не стру­је, у исто­ри­ји по­зна­те као иси­ха­зам. Иси­ха­стич­ки по­крет, ко­ји се ра­ши­рио по бал­кан­ским и ју­жно­сло­вен­ским зе­мља­ма, из­вр­шио је ве­ли­ки ути­цај ка­ко на мо­рал, та­ко и на дру­ге обла­сти жи­во­та и де­лат­но­сти људ­ског дру­штва.

Све­ти Гри­го­ри­је Си­на­ит, ко­ји је, за­хва­љу­ју­ћи свом под­ви­жни­штву, по­стао ро­до­на­чел­ник тог ду­хов­ног на­сле­ђа, озна­чио је по­че­так чи­та­ве ге­не­а­ло­ги­је иси­ха­ста, и ње­го­ви  ду­хов­ни по­том­ци се, ван сва­ке сум­ње, мо­гу на­ћи и да­нас. Ро­до­слов­но др­во си­на­ит­ских све­ти­те­ља је нео­бич­но ве­ли­ко и раз­гра­на­то. Ту се нај­пре по­ми­њу не­по­сред­ни уче­ни­ци пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја , о ко­ји­ма го­во­ри и па­три­јарх Ка­лист у жи­ти­ју ово­га све­ти­те­ља, за­тим ње­го­ви след­бе­ни­ци, о ко­ји­ма са­зна­је­мо из не­ких жи­ти­ја то­га вре­ме­на и исто­риј­ских до­ку­ме­на­та, а оста­ле по­је­ди­но­сти на­ла­зи­мо у по­бо­жном на­род­ном и мо­на­шком пре­да­њу, ко­је чу­ва жи­ву успо­ме­ну на мо­на­хе си­на­и­те. Де­лат­ност пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та и ње­го­вих ду­хов­них след­бе­ни­ка не са­мо да је об­но­ви­ла древ­не мо­на­шке те­ко­ви­не уну­тра­шњег де­ла­ња, она је по­ста­ла и ко­рен огром­ног ро­до­слов­ног др­ве­та ма­на­сти­ра ко­ји су на­ста­ја­ли у 14. и 15.ве­ку и  ко­ји су жи­ве­ли у ду­ху сво­га оца и осни­ва­ча.

Ма­на­сти­ри пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та и ње­го­вих уче­ни­ка  би­ли су сре­ди­шта из ко­јих се ши­рио иси­ха­зам, а исто­вре­ме­но су по­ста­ли и жа­ри­шта про­све­ће­но­сти и књи­жев­но­сти. У њи­ма су се пре­пи­си­ва­ла и пре­во­ди­ла де­ла све­тих ота­ца, као и оста­ла цр­кве­на ли­те­ра­ту­ра. Иси­ха­стич­ки ма­на­сти­ри су де­ло­ва­ли као об­је­ди­ње­ни кул­тур­ни и ду­хов­ни цен­три. Глав­на сна­га ко­ја је по­ве­зи­ва­ла ове оби­те­љи би­ло је упра­во њи­хо­во уче­ње, све­це­ло усме­ре­но ка оп­ште­пра­во­слав­ним ци­ље­ви­ма и сје­ди­ње­њу свих пра­во­слав­них хри­шћа­на. Ме­ђу нај­зна­чај­ни­јим цен­три­ма те вр­сте, ко­ји су до­при­не­ли ду­хов­ној и кул­тур­ној са­рад­њи Сло­ве­на и Гр­ка у 14. и 15. ве­ку, би­ли су Све­та Го­ра и Кон­стан­ти­но­пољ (118, стр. 15). Ти кон­так­ти Ви­зан­ти­на­ца и Сло­ве­на по­ста­ли су осно­ва са­рад­ње у обла­сти кул­ту­ре, умет­но­сти, итд. Ис­тра­жи­ва­чи ис­ти­чу уло­гу пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја и ње­го­вих уче­ни­ка у том про­це­су (54, стр. 127). Цен­три ко­му­ни­ка­ци­је и са­рад­ње из­ме­ђу Ви­зан­ти­на­ца и Сло­ве­на по­сто­ја­ли су у сло­вен­ским, а пре све­га, у ју­жно­сло­вен­ским зе­мља­ма. Као по пра­ви­лу, то су би­ле оби­те­љи мо­на­ха-иси­ха­ста сло­вен­ског и ви­зан­тиј­ског по­ре­кла. Ака­де­мик Д. Ли­ха­чев на­во­ди: У 14. ве­ку тре­ба на­ро­чи­то ис­та­ћи бу­гар­ске ма­на­сти­ре, а по­себ­но Па­ро­риј­ски ма­на­стир из ко­јег се уче­ње иси­ха­ста кон­ти­ну­и­ра­но ши­ри­ло  по Бу­гар­ској и Ср­би­ји (69, стр. 15).

У дру­гој по­ло­ви­ни 14. ве­ка, на­кон кон­чи­не пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та, мо­на­си иси­ха­сти су би­ли при­ну­ђе­ни да на­пу­сте Па­ро­риј­ску пу­сти­њу ис­пред хор­ди тур­ског осва­ја­ча. На­пу­шта­ју­ћи ма­на­стир­ске зи­ди­не, они су са со­бом по­не­ли и дух и уче­ње ње­ног осни­ва­ча, ве­ли­ког Си­на­и­та. От­шел­ни­ци су осни­ва­ли или об­на­вља­ли ма­на­сти­ре на дру­гим не­на­се­ље­ним ме­сти­ма, и та­мо су про­по­ве­да­ли све­ште­но ти­хо­ва­ње, и то­ме су под­у­ча­ва­ли сво­је уче­ни­ке.

Део уче­ни­ка је остао у Ки­ли­та­рев­ском ма­на­сти­ру са све­тим Те­о­до­си­јем Тр­нов­ским, а оста­ли су се пре­се­ли­ли уз Ду­нав, у Чер­ве­но, у го­ре Ма­да­ра. Та­мо је би­ло из­гра­ђе­но мно­штво ке­ли­ја и не­ко­ли­ко цр­ка­ва. У то вре­ме, ка­ко за­па­жа­ју ис­тра­жи­ва­чи, на­ро­чит про­цват до­жи­вља­ва Бу­гар­ска Ти­ва­и­да, раз­ме­ште­на уз то­ко­ве ре­ка Ру­сен­ке и Цр­ног Ло­ма, по па­ди­на­ма Шу­мен­ске и Про­ва­диј­ске ви­со­рав­ни, на сте­на­ма Ма­да­ра  и по­крај Вар­не (39, стр. 381).

Зна­чај ју­жно­сло­вен­ских иси­ха­стич­ких ма­на­сти­ра у ово вре­ме знат­но ра­сте. Не­ке од тих оби­те­љи су у сво­јој про­све­ти­тељ­ској де­лат­но­сти (71, стр. 80) пре­ра­сле у ве­ли­ке цен­тре ду­хов­но­сти, и за­по­че­ле су пре­по­род пра­во­сла­вља и ду­хов­ног жи­во­та, ка­ко у по­је­ди­ним зе­мља­ма, та­ко и у чи­та­вим ре­ги­о­ни­ма. М. Н. Ти­хо­ми­ров при­ме­ћу­је да се срп­ско и бу­гар­ско обра­зо­ва­ње сна­жно раз­ви­ло у 14. и 15. ве­ку, без об­зи­ра на, или бо­ље ре­ћи, упр­кос те­шком по­ли­тич­ком по­ло­жа­ју тих зе­ма­ља, ко­је су се су­прот­ста­вља­ле тур­ској агре­си­ји (117, стр. 44). Ис­по­ста­ви­ло се да је ово би­ло мо­гу­ће са­мо за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном пре­по­ро­ду чи­та­вог Пра­во­слав­ног Ис­то­ка, чи­ји је основ­ни под­сти­цај био иси­ха­стич­ки по­крет.

Додатне информације

Димензије 14 × 195 × 14 cm
Аутор

,

број страна

264

дизајн и прелом

Александар Орландић

Лектура

Богић Булатовић

Тираж

2000

Штампа

Парал Београд

Едиција

Ријеч

Превод

Братија манастира Подмаине

Рецензије

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију “ИСИХАЗАМ (освајање унутрашњих простора)”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *