ЦРТЕЖ У ПЕСКУ

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ

4.00

Година је 274. Цар Луције Домиције Аурелијан је поново ујединио Римско царство и сада влада копном и морем на половини територије насељеног света. Римски грађани и варвари подједнако дрхте од страха пред војником-царем који себе назива живим богом. Цар Аурелијан мало зна о томе да ће понизни роб, заробљени Герман и и син римског сенатора постати хришћани и да ће темељи паганског друштва бити пољуљани.

Син сенатора Поплија – Алексамен има све: и богатство и моћ и здравље, но и поред тога је незадовољан светом и свиме у њему. Живот је постао бесмислен, а ништавило смрти стоји пред њим. Тако ће бити све до дана када му млади роб спасава живот, те Алексамен напокон среће неког благороднијег и храбријег од себе – хришћанина.

Цртеж у песку је роман за младе који је надахнут мотивом „Палатинског распећа“ – археолошким налазиштем из рима трећег века. То је заједничко дело православних хришћана у грчкој, где је доживело седам издања и постало омиљено класично дело духовне литературе.

Категорија:

Опис

ПОГЛАВЉЕ 11
ОДГОВОР

Брут се при­бли­жа­вао Апи­ја­но­вом пу­ту, не­да­ле­ко од гро­ба Се­си­ли­је Ме­те­ле, не при­ме­ћу­ју­ћи ред вој­ни­ка ко­ји су пре­пре­чи­ли пут. У то вре­ме, мно­ги љу­ди су се вра­ћа­ли из сво­јих се­о­ских ку­ћа у град, и Брут је ишао за­јед­но са ру­љом, рав­но­ду­шно гле­да­ју­ћи око се­бе. Али, уско­ро је при­ме­тио да вој­ни­ци за­у­ста­вља­ју љу­де, пи­та­ју их не­што а по­том пу­шта­ју да иду сво­јим пу­тем. Ка­да је до­шао ред на ње­га, Брут је ишао пра­во, и с ве­ли­ким олак­ша­њем, про­шао по­ред вој­ни­ка а да га они ни­су ни­шта упи­та­ли. Убр­зао је и про­ду­жио ко­рак јер их је већ чуо ка­ко го­во­ре о ње­му. На­чуо је не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца од ко­јих се на­је­жио.

„Шта је са тим де­те­том?“

„Ма тек је де­те!“

„На­ре­ђе­ње је на­ре­ђе­ње! По­зо­ви га на­траг.“

„Хеј, ти, ма­ли­ша! Вра­ти се!“

Чув­ши вој­ни­ков гру­би глас, Брут се бо­рио са са­мим со­бом да се вра­ти, зна­ју­ћи да не­ће ни­шта до­би­ти ако по­бег­не, већ ће на­про­тив, по­гор­ша­ти ства­ри.

Док се вра­ћао ка пре­пре­ци на пу­ту, је­дан од вој­ни­ка га је згра­био за ра­ме и оштро га упи­тао: „Ода­кле до­ла­зиш?“

„Из Три крч­ме“, мир­но је од­го­во­рио.

„Шта си та­мо ра­дио?“

„Оти­шао сам по по­вр­ће.“

„Па где ти је по­вр­ће? Не ви­дим га код те­бе!“

„За­то што сам га од­нео на дру­го ме­сто.“

Ру­ка ко­ја га је та­ко чвр­сто др­жа­ла, ма­ло је по­пу­сти­ла.

„Где жи­виш у Ри­му?“

„У ку­ћи мо­га го­спо­да­ра, се­на­то­ра По­пли­ја“, Брут је ре­као отво­ре­но, зна­ју­ћи ка­кав ће јак ути­сак ове ре­чи има­ти. Се­на­то­ро­во име је увек би­ло де­ло­твор­на од­бра­на. Чи­та­ва цар­ска гар­да је вр­ло до­бро зна­ла за бли­ску ве­зу из­ме­ђу ца­ра и се­на­то­ра. Ипак, је­дан од вој­ни­ка, ко­ји је био ре­шен да до­слов­но из­вр­ши сво­ја на­ре­ђе­ња, за­ур­лао је: „Пи­тај га!“

„Де, де, он је са­мо де­те!“, од­го­во­рио је је­дан вој­ник др­же­ћи де­ча­ко­во ра­ме го­то­во за­штит­нич­ки.

„Не­ма ве­зе! То су на­ша на­ре­ђе­ња!“, од­бру­сио је пр­ви вој­ник. „Да­кле, ти, ма­ли­ша, по­но­ви за мном: Цар је бог а Хри­стос ни­је ни­шта. Ка­жи!“, на­ва­љи­вао је.

„’Цар је бог а Хри­стос ни­је ни­шта.’ Хај­де, ре­ци.“, по­но­вио је вој­ник, ко­ји га је др­жао за ра­ме, овог пу­та са по­жу­ри­ва­њем, јер је та­мо ста­јао већ не­ко вре­ме те је хтео да се ис­пи­ти­ва­ње за­вр­ши.

Док је на­сту­па­ју­ћи мрак, ко­ји је по­чео оба­ви­ја све пред со­бом, сме­њи­вао ла­га­но за­ла­зе­ће сун­це, чи­тав при­зор је из­гле­дао тра­гич­но и чуд­но: два раз­ја­ре­на вој­ни­ка, чи­ји су се шле­мо­ви и окло­пи пре­те­ћи на­зи­ра­ли у по­лу­та­ми, наг­ну­ли су се над ма­лим, упла­ше­ним де­те­том че­ка­ју­ћи ње­гов од­го­вор.

Мла­ди Брут ни­је од­мах од­го­во­рио. Нај­пре је за тре­ну­так за­тво­рио очи да би се усред­сре­дио. Али кад их је по­но­во отво­рио, до­нео је од­лу­ку. Гле­да­ју­ћи пра­во у очи вој­ни­ка ко­ји му је по­ста­вио пи­та­ње, по­ла­ко и ја­сно је од­го­во­рио: „Цар је са­мо чо­век а је­ди­но је Хри­стос Бог.“

Из­не­на­да, Брут је осе­тио сна­жан, оштар ша­мар по ли­цу од че­га му се гла­ва тр­гла у стра­ну и пао је на зе­мљу кр­ва­ре­ћи из уста.

„Псе­то ма­ло!“, про­гун­ђао је вој­ник ко­ји га је уда­рио, а за­тим, по­сле по­вре­де и увре­де, окон­чао је ку­ка­вич­ко де­ло пљу­нув­ши па­лог де­ча­ка.

„Па­зи“, ре­као је дру­ги вој­ник, „он при­па­да По­пли­ју Кле­му. Уоста­лом, пр­ви је ко­га смо ухап­си­ли. Не уда­рај га! Хај­де, мла­ди­ћу, уста­ни!“

Брут је са­да ишао пре­ма гра­ду из­ме­ђу два рим­ска вој­ни­ка, ко­ји су га, сва­ки са сво­је стра­не, чвр­сто др­жа­ли за ру­ке. Док су ишли, ве­ли­ки број про­ла­зни­ка је из­не­на­ђе­но зу­рио у њих, а не­ки су од­ма­хи­ва­ли гла­вом и го­во­ри­ли: „Ви­ди, Пре­то­ри­јан­ци са мла­дим ло­по­вом! У том уз­ра­сту! Пи­там се, шта ли је украо?“

Али, чув­ши те ре­чи, је­дан од вој­ни­ка је од­го­во­рио гла­сно, као да је хтео да оста­ви ути­сак на њих: „Ово ни­је ло­пов. Он је хри­шћа­нин.“

Став љу­ди се од­мах про­ме­нио и по­стао не­при­ја­тељ­ски па чак и пун мр­жње.

„Та­ко млад де­чак а та­ко по­ква­рен!“, по­ви­као је је­дан про­ла­зник. „Ве­ли­ко је име бо­го­ва и ца­ра, ко­ји за­ти­ру тај мр­ски род!“

Ни­от­ку­да, Бру­та је из­не­на­да оба­суо пљу­сак ка­ме­ња. Ре­а­гу­ју­ћи бр­зо на опа­сност, стра­жа­ри су по­ви­ка­ли: „Ста­ни­те, ако зна­те шта је до­бро за вас! Во­ди­мо га код су­ди­је. Он ће од­лу­чи­ти. То нам је на­ре­ђе­ње. Не­ка су­ди­ја по­ку­ша да га убе­ди да от­кри­је све што зна. На тај на­чин ће­мо их ухва­ти­ти још ви­ше!“

Упр­кос ме­те­жу и окол­ној опа­сно­сти, Брут је ишао из­ме­ђу вој­ни­ка сми­ре­ним и од­ме­ре­ним ко­ра­ком. Чи­ни­ло му се да му не­ка уну­тра­шња си­ла да­је ову нео­че­ки­ва­ну хра­брост и сна­гу. Ка­да су сти­гли у по­ли­циј­ски штаб, пре­по­знао је не­ко­ли­ко сво­јих школ­ских дру­го­ва ме­ђу мно­гим љу­ди­ма ко­ји су ста­ја­ли око­ло.

„По­гле­дај!“, уз­вик­нуо је Руф. „Ухап­си­ли су га!“

Мо­гао је да ви­ди пе­то­ри­цу или ше­сто­ри­цу сво­јих школ­ских дру­го­ва, ко­ји су се при­би­ли је­дан уз дру­гог. Ве­ли­ки страх им се оцр­та­вао на ли­ци­ма, кад да су зна­ли да сле­ди не­што стра­шно. На Ру­фо­вом ли­цу се по­ја­вио ра­до­зна­ли по­глед уме­сто упла­ше­ног, и он је ре­као: „Хај­де да их пра­ти­мо! Чуо сам да су га ухап­си­ли јер је хри­шћа­нин. По­ста­је вр­ло за­ни­мљи­во!“

Додатне информације

број страна

167

дизајн и прелом

Александар Орландић

Штампа

Арт Принт Нови Сад

Тираж

2000

Едиција

Стазе

Превод

Милена Тејлор

Лектура

Божана Х. Стојановић

Рецензије

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију за „ЦРТЕЖ У ПЕСКУ“

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *