[dropcap letter=“Д“][/dropcap]вадесет првог децембра 1972. године обележена је 250-годишњица рођења схиархимандрита Пајсија Величковског. Ова изузетна годишњица прошла је готово потпуно неприметно у православном свету, који је тако заузет својим светским проблемима и самом борбом за опстанак. Па ипак, за православне хришћане 20. века нема значајнијег Светог Оца последњих времена од блаженог Пајсија Величковског. То није само због његовог светог живота; не само зато што је, као други свети, Григорије Палама, бранио исихастичко бављење умном Исусовом молитвом; не само зато што је, кроз велики број својих ученика надахнуо обнову монаштва 19. века, чији се процват највише огледао у светим старцима Оптинског манастира − но пре свега зато што је преусмерио пажњу православних хришћана на изворе светог православља, који су једина основа истинског православног живота и мисли, и прошлих и садашњих времена, и монаха и лаика.
Управо су ти извори божанског Писма и списи Светих Отаца основа целокупног истинског православља нашег времена. Посматрач православног света данас може сасвим лако видети шта „православље“ постаје када ови извори не чине основу његовог живота и мисли.
Сами следбеници непросвећеног обреда су недужни; они само прихватају оно што им је „предато“. Но пошто не виде значење и не познају изворе онога што им је предато, они се лако могу завести у заблуду, примајући оне обичаје, које је Црква допустила само ради снисхођења или икономије, као да су они нешто што је најбоље у православљу, или пак оне исто тако неправилне обичаје свог недавног инославног порекла и надахнућа, заједно са чистим и значајним православним обичајима предатим од Светих Отаца. Под строгим али мудрим пастирима, такви људи се могу довести до истинитог православног пута; али у наше време, у коме је широко распрострањено неодговорно црквено руковођење, ти људи се чешће постепено одводе на пут још већег и бесмисленијег новачења и реформе, а најјаснији пример јесте Грчка архиепископија у Америци, у којој су клупе, оргуље и унијатска духовност и богословље постали нови „обичаји“ несрећних људи од којих је у ствари украдена православна вера.
Но у још горем стању су они који нису укорењени у истинским изворима светог православља, а заузимају положаје пастира и богослова, и својим „ученим незнањем“ теже да руководе паством по некој данашњој интелектуалној струји. Такве су вође „харизматског покрета“, понесене искуством сагласним са протестантизмом и папизмом, а које они који су укорењени и живе по Светим Оцима лако могу препознати као сатанску обману. Такви су такође „богослови“ „париске“ и других модернистичких школа који су се, одомаћени у инославном начину рaзмишљaња и живота, дрзнули да сами представе Свете Оце по изопаченом модерном схватању, не преносећи њихову истинску поруку нити укус православља, дајући пре њихову академску карикатуру која доликује само презентацији по декадентим екуменским салонима и беживотним академским часописима.
Оба ова типа „православаца“ заправо су „одсечена“ од извора православља и тако помажу и другима да се одсеку од истих. Покрет истинског православља у нашем времену све јасније види потребу да се одвоји од овог лажног православља или полуправославља и да поново нађе своје корене у веродостојним и неоскврњеним изворима православља, Светим Оцима. И управо је то блажени Пајсије видео и учинио, што га чини кључном фигуром за нас данас.
Узљубивши Свете Оце и истинску православну побожност у детињству, блажени Пајсије је као седамнаестогодишњак видео да чак и у најбољој православној школи у Русији њему није било дато чисто учење светог православља из светоотачких извора, већ нешто половно, праћено бескорисном паганском науком. Даље, видео је да се пренаглашава формална страна црквеног постојања, у великој мери потпомогнута од Владе, која је покушавала да од Цркве направи „одељење“, државно министарство, подржавајући идеју да црквена лица, свештенство, па чак и монаштво, заузимају одређено место у устројству црквене организације. Ово пренаглашавање стварног али несумњиво другостепеног вида црквеног живота стремило је да замрачи оно што је превасходно: љубав и ревност према истинском православљу и истинској благочестивости, које представљају надахуће за сваког искреног православног хришћанина, било да је свештеник, монах или лаик. Видевши тешкоћу у делању са љубављу и ревношћу у Русији његовог времена, Пајсије напушта своју отаџбину у потрази за местом где је његова нежна православна свест могла да сазри у благословеној слободи и прилици да добије поуку и надахнуће из неоскврњених извора православља. Духовно сазревши, блажени Пајсије ће потом и сâм постати извор и расадник велике монашке и светоотачке обнове Свете Русије 19. века. Истинска светоотачка духовност и њено исихастичко предање, свакако се никада нису угасили у Русији, чак ни у 18. веку, добу лажног просвећења, када је царица Катарина затворила већину православних манастира и строго контролисала преостале. Не, Русија је опстала и пружила плодно тло на којем су и пример блаженог Пајсија и његови ученици донели веома узвишене духовне плодове. Али, било је неопходно да светоотачке пчеле великог Пајсија, враћајући полен истинског и слободног православног предања под много погоднијом климом 19. века, учине да домаће руско дрвеће роди такве чудесно богате духовне плодове.
Данашње стање православља знатно је другачије, и много горе него што је то било у време старца Пајсија. Уместо фасаде паганизма и латинства, које у ствари никада није доспело у срце православља, данас имамо преовлађујућу атмосферу модернистичког инославља и бескичменог „идења у корак с временом“, што је тако дубоко пробило у само срце неких православних Цркава, тако да је сигурно да се оне неће опоравити, а њихова деца ће бити лишена православља, и не знајући шта су изгубила. Уместо тешке руке владине бирократије, видимо још тежу руку псеудохришћанског и паганског начина живота који лишава православне хришћане нечега што је било нетакнуто у време блаженог Пајсија: православне побожности, пуноће хришћанског начина живота. И оно што чини читаву ситуацију практично немогућом јесте то што нас спопадају самозвани реформатори и обновитељи који не познају, не осећају нити љубе оно што православље јесте и који би желели да „обнове“ верне по последњој моди протестантске науке и побожности. Данашњи православни седамнаестогодишњак обично није васпитан правилно и савесно у православној науци и побожности, или ако јесте, све јачи темпо паганизованог модерног живота снажно делује, тако да негира његово васпитање; обично није заволео Свете Оце и богослужења од детињства, као ни жудњу за вишим, и тешко да има где да се обрати да би исправио недостатке васпитања и околине: мало је вероватно да ће иједна од богословија у слободном свету, осим руске богословије у манастиру Свете Тројице (Џорданвил, Њујорк), и покушати да му дâ образовање у истинском православљу. За таквог младића који није дубоко утврђен у православљу, људска страна Цркве пречесто постаје центар пажње. Учестале ситне препирке и неправде међу црквеним људима често су довољне да потпуно одврате његову пажњу од Цркве, или, ако је у њему остало иоле интересовања за веру – да га окрену ка једном од данашњих „напредних“ верских или друштвених култова, или пак ка широко рекламираном животу дрога и неморала.
Заиста, данас нам је далеко потребније да се вратимо изворима истинског православља него што је то било потребно светом Пајсију! Наша ситуација је безнадежна! Па ипак, милост Божја нас не напушта, чак се и данас може рећи да постоји покрет истинског православља које свесно одбацује равнодушност, новачење и потпуну апостазију, проповедану од стране светски познатих православних „теолога“ и „архијереја“, и које стреми ка вишем од „уобичајеног“ православља, немоћног пред жестоким нападом света добро увежбаног у уништавању душа. Наравно, истина је да више не постоји свет надахнут светим православљем из кога је потекао блажени Пајсије; истина је и да се у наше време, које је свакако време последњих хришћана, не може чути за бројне богоносне старце које је Пајсије сретао и стварао на своме путу, чак и у доба духовног пада. Па ипак, није могуће да ће се огањ истинске православне ревности угасити пре другог доласка Христовог, нити да Христос Бог наш неће показати, уколико тај огањ постоји, Својим ревнитељима како да воде истински и надахнути православни живот. Заправо, порука блаженог Пајсија је упућена управо и директно нама, последњим хришћанима: у Свитку нам он говори да су Свети Оци написали своје књиге „по посебном Промислу Божјем, да не би у наше време ово божанствено дело пало у заборав.“
Чујете ли, православни хришћани последњих времена: ови списи Светих Отаца, чак и они који се баве најузвишенијим обликом духовног живота, сачувани су за нас, да бисмо, када се учини да више нема ни једног преосталог богоносног оца, још увек имали непогрешиве речи Светих Отаца које ће нас водити у богоугодном и ревносном животу. Стога греше они који уче да, будући да је крај света близу, треба седети скрштених руку, не трудити се много, просто чувати оно што нам је дато и, попут лењог слуге, када дође наш Господ, вратити Му закопани таланат (Мат. 25, 24−30). Блажени Пајсије учи да се „уопште није могуће спасти самом православном вером, без ревносносног држања свих Христових заповести“ (односно, без примене православља на делу, без великог труда). „Иако изгледа да је крај близу, не знамо његово време: ма колико био близу, он је још увек у будућности, а у садашњости имамо ону исту вековну борбу против невидљивих сила, против света, против сопствених страсти, по чијем исходу ће се одлучити наша вечна судбина. Боримо се, дакле, док је још дан, временом и оружјем које нам је подарио свемилосрдни Бог наш.“
Житије блаженог Пајсија за нас је од посебне вредности, јер је то житије Светог Оца модерног доба, онога који је живео готово у нашем времену, а живео је као људи из старине. Све оне смртоносне антидуховне струје које сада прете да потпуно заробе човека − безбожни хуманизам, бездушни екуменизам и жестока револуција која их је довела на власт на рушевинама цивилизације у мору крви – или су већ постојале или су рођене за његова живота. Духовна клима његовог времена била је врло слична нашој; он нам је одговорио на бројна најактуелнија питања. Овај, такорећи, наш савременик подвизавао се и био славно овенчан, а Бог, видећи његов труд, дао му је стоструке духовне дарове који и до данашњег дана хране православне хришћане, и открио у њему источник чистог предања руског православља у модерном добу.
Читаоца овог житија ипак морамо упозорити да га не чита са превише „одушевљења“. Епископ Игњатије Брјанчанинов, велики Свети Отац деветнаестог века, који је можда боље него ико изразио значење животног дела блаженог Пајсија, упозорава нас да „послушници никада не могу прилагодити књиге сопственом положају, него их, по правилу, привлачи правац књиге…“ Ако књига говори о безусловној послушности под руководством духоносног оца, почетник ће неизбежно развити жељу за најстрожим животом у потпуној потчињености старцу. Бог није дао нашем времену овакав начин живота. Али, књиге Светих Отаца који га описују могу тако снажно утицати на почетника да он, из неопитности и незнања, лако може одлучити да остави место у којем живи и где има сваку погодност да ради на свом спасењу и духовно напредује, јер је немогући сан савршеног живота одсликан јасно и примамљиво у његовој уобразиљи (Арена, 10. глава).
Циљ житија блаженог Пајсија није да занесе почетника (а сви смо ми у нашем духовно ослабљеном 20. веку „почетници“) и да га наведе да помисли да је способан за такав живот. Нипошто. Старац Макарије Оптински, други настављач дела блаженог Пајсија из деветнаестог века, учи нас да су „Свети богоносни Оци писали о великим духовним даровима не зато да би свако тежио да их прими, него да би они који их немају, чувши о таквим узвишеним даровима и откривењима која су примили они који су их достојни, увидели своју дубоку немоћ и велики недостатак и да би и нехотице тежили смирењу, што је потребније за оне који ишту спасење од свих других дела и врлина“ (Писмо монасима, Москва, 1862, 370). Четири века раније, св. Нил Сорски у вези са житијима Светих Отаца пише: „Ми који смо оптерећени многим гресима и поробљени страстима, недостојни смо чак и да чујемо такве речи. Па ипак, положивши сву нашу наду у милост Божју, охрабрени смо да у уму чувамо речи Светих Отаца, да бисмо узрасли макар у свести о своме паду у којем се ваљамо“ („Монашко правило“, 2. поглавље). А још у 6. веку, св. Јован Лествичник каже: „Као што сиромаси, кад виде царске ризнице, још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца постаје свакако смиренија у својим мислима“ (Лествица, степен 26, 25).
То су речи Светих Отаца прошлих векова, у којима је православље било дубоко утврђено у људској души и преображавало читава друштва. Колико је онда потребније смирење о коме се говори у нашем духовно бескореном и вештачком 20. веку!
Морамо, наравно, наставити да читамо православне духовне текстове, као што је житије блаженог Пајсија, или ћемо се и сами духовно осушити и умрети. Али морамо се у исто време смирити и користити узвишеност живота описаног у овим списима као прилику да бисмо „узрасли макар у свести о своме паду“, о чему тако добро св. Нил говори. Морамо правилно применити житије блаженог Пајсија на сопствено стање.
Стога, читаоцима се даје на знање:
1. У данашњем времену више нема стараца попут Пајсија. Ако бисмо уобразили да их има, могли бисмо нанети непоправљиву штету својој души – „уобразиља“ је управо један од облика прелести или духовне обмане. Морамо да научимо да читамо о његовом житију или делима, а да их не примењујемо у потпуности у свом трулежном и палом животу. У исто време, морамо поштовати наше духовне оце и старце, који знају бар више од нас и труде се да руководе своја духовна чеда што боље могу под готово немогућим условима. Многи млади људи данас траже гуруе и спремни су да падну под власт било код сличног кандидата; али тешко онима који искористе климу овог времена да би себе прогласили „богоносним старцима“ по древном предању – они само обмањују себе и друге. Сваки православни духовни отац искрено ће рећи својим чедима да је минимум данас преосталог старчества веома различит од онога што су представљали блажени Пајсије и оптински старци.
2. Тип обитељи којом је Пајсије руководио превазилази могућности нашег времена. Епископ Игњатије је рекао да овакав начин живота није био дат чак ни његовом времену – када је Оптина била на свом врхунцу; а како је тек православни живот ослабио од тада! Такав „рај на земљи“ не би могао да постоји данас, не само зато што нема богоносних отаца који би га водили већ и зато што је духовни ниво оних који би следили такве оце, све и када би их било, немогуће низак. Наше доба је доба духовне преваре par excellеnce, а не древног духоносног живота. Игуман било ког православног манастира данас ће вам рећи исто.
Али зато научимо да максимално искористимо могућности које имамо (које су, уосталом, још увек „рај на земљи“ када се упореде са данашњим световним животом!), не растурајући број наших православних обитељи саможивим и беспосленим критикама, не узнемиравајући себе ни друге сновима о немогуће савршеним заједницама.
3. Наше време, изнад свега, позива на смирен и тих труд, са љубављу и саосећањем према другим трудбеницима на путу православног хришћанског живота и на дубоку решеност да се не обесхрабримо зато што је атмосфера неповољна. Ми, хришћани последњих времена, још увек смо призвани да упорно радимо на себи, будемо послушни духовним оцима и власти, водимо уредан живот са бар минималном духовном дисциплином и редовним читањем православне духовне литературе, за чије је предавање нашем времену у највећој мери заслужан блажени Пајсије, да пазимо на своје грехе и падове и да не осуђујемо друге. Ако тако чинимо, чак и у нашем страшном времену, можемо имати наде у Божју милост – за спасење душа наших. Можда је данас главни циљ житија блаженог Пајсија да нас охрабри да издржимо застрашујућу антидуховну климу нашег времена; јер као што нас је наш Спаситељ упозорио, чак и у време када ће „љубав многих охладнети“ – „ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мат. 24, 13).
Житије старца Пајсија које овде представљамо написали су његови ученици, поглавито схимонах Митрофан из манастира Њамец, а у садашњем облику објављено је пре тачно 125 година (1847) од стране богоносних отаца Оптинског манастира, као први од текстова истинске светоотачке обнове коју су они подстакли у Русији деветнаестог века. Ово житије више је цењено од биографије из двадесетог века зато што не даје само чињенице из старчевог живота него, што је још важније, и сам укус његових трудова. Оно је само по себи светоотачки текст који је способан да руководи и надахне данашњег православног верника.
Монах Серафим Роуз,
1976. година
Рецензије
Још увијек нема рецензија