[dropcap letter=“У“][/dropcap] цркви постоји седам Тајни. Међутим, за монахе постоји осма тајна – послушање. Можда наше доба човјеку даје могућност да се још дубље смири: слушати духоносне оце је лакше него ли слушати људе са очигледним немоћима. Али онај ко их слуша ради Господа, ко види у њима карике Цркве Христове, добиће награду зато што се није гадио чаше живота, с напитком бесмртности, која није направљена од сребра, већ од олова. Свети оци су учили: “Послушање је изнад поста и молитве.“ Усудићемо се да кажемо да је послушање изнад саме љубави, јер је љубав без послушања само душевно осећање, љубав без смирења је глас скривених страсти. Послушање рађа смирење, смирење – покајање, а покајање – љубав, али не ону љубав која се моће емоционално доживјети или представити у уобразиљи, већ прозрење духа који созерцава љепоту образа Божијег у сваком човјеку. Почетак послушања је неосуђивање и повиновање. Његова средина је невјеровање себи, стремљење ка одсјецању своје воље како у великом тако и у малом. А бесконачни крај је осјећање истинске радости и спокоја, осјећање истинске слободе и истовремено страх да се у било чему непримјетно не би испољила наша пала воља са својим скривеним страстима. Тада је човјек спреман да се повинује чак и малом детјету, само да се не би повиновао себи.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

[dropcap letter=“У“][/dropcap] манастирима се већ ријетко налазе они који су вјерни монашком духу, нема опитних наставника, царује својевоља, ради се по својим мислима и нарави. Многи монаси измишљају своја учења, изводе своје појмове о Једном путу, нису сагласни са учењима отаца – монаха прошлих времена. Онога који озбиљно жели да живи у манастиру, среће патња, тјескоба и униније. Уз то, унутра, у нама је све тако запуштено, болесно, унакажено. Тако је премного у нама богоборног, суровог, окамењеног да свако, и мало духовно дјелање тражи исувише снаге, борбе, самопринуђавања. Готово цио монашки живот испуњен је скоро непрестаним уздисањем и стењањем. Може се рећи да онај који искрено жели да понесе монашки крст, прима на себе незамисливе патње, тајанствене, недостижне, дубоке, које испијају душу и које, изгледа, у наше вријеме, замјењују древне монашке подвиге за које смо, иначе, неспособни.

Архимандрит Лазар  (Абашидзе)