Данас Црква прославља спомен светих првоврховних апостола Петра и Павла. И као сваки црквени празник, ово за нас није само славље, већ и уразумљење, изграђивање, па и прекор.
Представимо себи да су апостоли Петар и Павле сада дошли међу нас, да погледају на живот данашњих православаца. Шта би рекли? Да ли би нас препознали као хришћане или не? Шта би апостол Павле написао у посланици Грцима, или Русима, или Србима? Шта би апостол Петар написао у својој саборној посланици, упућеној свима хришћанима? Тешко је и замислити.
Када читамо апостолске посланице, видимо да се они нису саглашавали ни са каквим условљавањима, нису гледали на лица, већ су говорили реч јеванђелске истине. Сматрам, да би нас ова апостолска реч јеванђелске истине, која би данас била упућена нама, свакако веома укоревала.
Али укор је и користан и чак неопходан за живот хришћана. Хајде да покушамо да овај укор усмеримо на себе. Лично на себе – не да осуђујемо друге људе нити наше јавно нити црквено деловање, већ једино себе саме: „Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени са светом“, говори апостол Павле (уп. 1Кор.11, 32). Али како ово учинити?
Веома једноставно. Треба се обратити апостолима, поставити себе у њиховом присуству и задати себи питање: шта би рекли они, гледајући на нас? Одговара ли наш живот ономе о чему пише апостол Павле у 12. глави своје посланице Римљанима или у 5. глави Прве посланице Солуњанима? Да ли смо као резултат нашег црквеног живота, стекли скривеног човека срца у непропадљивој лепоти кротког и тихог духа (1Петр. 3:4)? Уколико га нисмо стекли, уколико наш живот макар у зачецима, макар у малом степену, не одговара апостолским поукама – каква нам је онда корист од хођења у цркву?
О овоме се требамо озбиљно замислити. У деветом члану Символа Вере исповедамо Цркву апостолском – и то не само зато што се она непрекинуто протеже од апостола, до наших дана, већ зато што ми сами треба да будемо „апостолски“ по духу, по соли, по љубави према Христу и ближњима, по испуњавању Божијих заповести.
А сем тога, не треба заборавити ни то да ће заједно са Христом и апостоли седети на дванаест престола и судити нам. У светлости њихових живота, у светлости њихових посланица треба се припремати за то. Треба се потрудити да будемо хришћани, не по овим или оним представама које се код многих људи повезују са националним, државним или неким другим Православљем, већ управо у светлости апостолског духа и апостолског учења.
Зато ће најлепше празновање данашњег дана бити ако после умереног мрса, који смо ове године сви тако дуго очекивали, окренемо читању апостолских посланица и прочитамо макар две главе из посланица светог апостола Павла о којима сам управо говорио. И не само на данашњи празник, него и свакодневно усрдно читајмо Нови Завет и свакако, не само да читамо, него и да поступамо тако како је у њему написано. Ово ће нам доставити велику Божију благодат, која ће нам, по молитви светих апостола, свима послужити на спасење.
Амин.
