У име Оца и Сина и Светога Духа!
Света Црква од данас почиње припрему своје верне деце за дане покајања, очишћења душе од грехова, за дане Великог поста. Јуче сте чули нову песму: «Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче…», која нас позива на покајање. Али пошто покајање није могуће без молитве, данас нам Црква у Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа причом о митару и фарисеју показује с каквим душевним расположењем, како треба да се молимо Господу да би Он примио нашу молитву, наше покајање.
Црква нам следеће недеље, у недељу блудног сина, опет показује колико је Господ Милосрдан, како жели да се сваки грешник обрати и како прима све оне који Му долазе кроз покајање, кроз признавање својих грехова, кроз остављање свега светског и стремљење ка Богу.
Затим, недељу дана касније, Света Црква подсећа хришћане на дан Страшног Суда, кад ће се открити дела сваког човека, и не само дела, већ и свака његова мисао, свака жеља, свака тајна помисао, односно целокупно стање душе, све ће се открити пред читавом васељеном.
Шта може и шта треба да се учини да би греховна прошлост била избрисана? Треба се молити и кајати, јер Господ брише грехове у души која се искрено каје. У данашњој причи нам се и показује како треба да се молимо, како треба да се кајемо да би били примљени наши молитва и покајање и да би се тако очистила наша душа. Ако Господ прима наше покајање и опрашта наше грехове, самим тим Он све то брише из душе, сваку прљавштину, све гадости. Божије милосрђе је такво да човеку омогућава да стане на Страшни Суд с апсолутно чистом душом, да стане пред Господа као светли Анђели, јер је Он узео на Себе наше грехове и омива их Својом Божанском крвљу кад Му се обраћамо.
Данас у Јеванђељу Господ говори: Два човека су ушла у храм да се помоле. Један фарисеј, а други митар. Фарисеј је стао напред сматрајући себе потпуно достојним и овако се у себи молио Богу: «Хвала Ти, Оче, што нисам као остали људи: крадљивци, неправедници, прељубници, или као овај митар – постим два пута, дајем десетину свега што стекнем.» Овако се молио фарисеј. Он се пред Богом хвалио својим делима наводећи своја спољашња добра дела. Али какву цену она имају сама по себи? Ако има жељу сваки човек може да да известан део свог прихода у цркву или сиромашнима, може да пости, може да се уздржава од великих грехова, али да притом потпуно заборавља и да не види безбројно мноштво унутрашњих душевних грехова. Злоба, завист, мржња, злопамћење, непријатељство, гнев љивост, таштина, гордост – све ово може да живи у души заједно са спољашњим добродетељима, које је фарисеј набројао и да потпуно скрнави целог човека, да га чини у потпуности рђавим пред Богом. И ми знамо да су фарисеји који су прецизно испуњавали спољашњу страну Мојсијевих заповести: давали десетину и поштовали постове и чинили много тога другог притом љутом мржњом омрзнули Господа Исуса Христа. Они су завидели Господу пошто је Он стицао утицај на људе. Они су сами хтели да владају народом, хтели су да добијају од њега разна материјална добра, поштовање, част и остало. Ево зашто су и сва добра дела чинили да би се показали. Истицали су, где је било могуће, своје врлине. Молили су се у присуству људи. Господ каже: «Ако желиш да се помолиш, уђи у свој клет, односно у своју собу или своју душу и тамо се моли тајно Оцу твом и Отац твој Који види тајно, узвратиће ти јавно.» А фарисеји су стајали и молили се на раскрсницама улица – не само на улици, већ на раскрсницама, да би се боље видели са свих страна.
Тако су заједно с неким спољашњим добродетељима њихове душе биле пуне сваке нечистоте, аони нису били свесни ове нечистоте, нису се због ње кајали, напротив, сматрали су себе праведницима и високо подигнуте главе су се обраћали Господу: «Благодарим Ти, Господе, што нисам као други људи.» Њима су и данас слични они хришћани који се такође ослањају на своја добра дела, набрајају своје добродетељи пред Богом и људима и надају се да ће се уз њихову помоћ спасити. То је велика заблуда.
И кад бисмо испунили и све заповести Божије не бисмо имали права да показујемо своја добра дела пред Богом, јер Господ каже: «Ако учините све што вам је заповеђено, односно ако извршите све заповести, реците себи да сте слуге неваљале, које су учиниле оно што су морале учинити.» Творац света Господ од Својих створења, од Својих слугу захтева испуњење заповести. А чиме да се поносимо и ако их и испунимо? Узмимо пример из живота. Човек негде ради. Шеф му каже: иди тамо, спреми то, препиши ово итд. и т.сл. Потчињени испуњава. Да ли може да се хвали тиме што је обавио свој посао? Не, јер је дужан да учини оно што је учинио. Тако смо и ми дужни да испуњавамо све заповести Божије и немамо разлога да се хвалимо неким појединим добрим делима, тим пре што ова поједина добра дела уопште не доказују да је наша душа чиста. Постоје добра дела, али у нама постоји и бесконачно мноштво разних пакости, свакаквих прекршаја заповести Божијих. Већ то што стално осуђујемо једни друге, упркос директној забрани Господа: Не судите, не осуђујте, иначе ћете и сами бити осуђени, – сведочи против нас. Ми не обраћамо пажњу на речи Господа, и судимо, осуђујемо, празнословимо, размећемо се једни пред другима и др. и др.Тако да чак и онај човек који би све испунио не може да се горди пред Господом, не може да захтева да га Господ прими у Царство Божије. Сваки човек је дужан да колико може испуњава све заповести Божије. И ако би их испунио требало би да преклиње Господа: «Господе, уз Твоју помоћ сам учинио ово или оно, али од Тебе зависи да примиш ова моја дела, да ми опростиш, да се смилујеш и уведеш ме у Царство Божије.» «Помиловаћу,» каже Господ, «кога будем помиловао. Смиловаћу се коме се смилујем.» Односно помиловање, милосрђе Божије према нама не зависи просто од наших дела, већ од Бога.
С каквим расположењем треба да се обраћамо Господу? Очигледно је да је фарисеј био осуђен, његова молитва није могла бити примљена. И ево, Господ показује други пример молитве: грешника – митара. Митар је ушао у храм и није смео да стане напред, већ је остао на вратима. Није се усудио да подигне, како је речено у причи, поглед на небо, спустио га је у земљу, ударао себе у груди и говорио само: «Боже, милостив буди мени грешнику.»
Није изговарао никакве дугачке молитве, само је плакао, вапио је у својој души: «Боже, буди милостив мени грешном. Нема ми оправдања, немам дела у која бих могао да се поуздам, а и не желим да се ослањам на њих, већ само преклињем Твоју благост, Господе, буди милостив мени грешном.» И ево, Господ изговара Свој праведни суд: «Овај митар, грешник и по суду људском и по суду Божијем изашао је из храма оправдан.»
Ево два сата смо стајали у цркви. Да ли ће многи од нас ће изаћи оправдани за своје грехове, или ће обрнуто, још много додати ономе што је било до доласка у цркву?
Кад бисмо у току богослужења вапили Богу из све душе, не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта: «Боже, милостив буди мени грешном,» поверујте, реч Божија је истинита, изашли бисмо оправдани. Митар је био грешник, али кад се из све душе, са скрушеношћу срца обратио Господу својом кратком молитвом, која је изашла из дубине душе – изашао је као очишћен.
Кад бисмо од свег срца вапили: «Боже, милостив буди мени грешном,» или «Господе Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном,» и ми бисмо могли да изађемо из храма оправдани. Господ би нам опростио све прошле грехове које смо учинили до сада. Наша душа би изашла из храма као чиста, као Анђео. Сад проверите себе, свако од вас, како се понашамо у храму. Да ли смо се много пута од све душе обраћали Господу с молитвом: «Боже, буди милостив, спаси ме»? Авај, не. Стојимо и гледамо ко је како обучен, какви су нам послови код куће, ко је шта причао и препричавао – стојимо у храму, а лутамо и пред нама, пред нашим очима пролази на десетине различитих филмова. Само се ретко сетимо и кажемо: «Господе, смилуј се.» Управо због тога излазимо из храма обремењени, па и осуђени, ако смо у њему набрајали своја добра дела.
Дакле, Света Црква нас још пре Великог поста припрема, навикава нас на молитву и на покајање, показује и Милосрђе Божије и истинити пут спасења – покајање, да би сваки човек осетио своје грехове, оплакао их, као митар, завапио за помиловање Господу, Који је увек спреман да опрости све наше грехове. Искористимо Милост Божију, заблагодаримо Му за љубав према нама грешнима, за то што нас стално на сваки начин поучава, учи нас, како да живимо и да се спасавамо. Прибегнимо свемогућем покајању. Никакве посебне молитве нису потребне, ништа не треба да знамо, треба само од све душе да завапимо: «Боже, милостив буди мени грешном,» и Господ ће нам се смиловати и спасити нас. Амин.
* * *1963. година
Извор: https://www.voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/6087-igu-n-ni-n-v-r-b-v-b-s-d-u-n-d-lju-i-ru-i-f-ris-u
