Стојимо пред Господом у својим невољама. Где да тражимо исцељење? На то питање одговарају нам јеванђелско читање и живот Марије Египатске: у покајању. А шта је то покајање? Покајање, исповест – то је суд над собом пред лицем Божијим. Тај суд над собом обнавља у нама хармонију разума и срца окренутог Господу и ствара вољу способну да се избори са својим унутрашњим непријатељима – са својим манама и гресима.
Уводећи нас у шесту седмицу Великог поста, устима Цркве Господ нам говори: „Нема људског греха који би могао надвладати милосрђе Божије, осим нераскајаног греха“, и потврђује то јеванђелском повешћу о препороду грешне жене и примером живота свете Марије Египатске.
Неискрено, из радозналости, позива у свој дом Исуса Христа фарисеј Симон. То се види по томе што није испоштовао уобичајена правила гостољубља, која су обавезивала домаћина да госта дочека целивом, опере му ноге и пружи све што је потребно за удобност. За време гозбе, на Истоку се врата куће нису затварала, сваки пролазник могао је ући, застати и посматрати трпезу.
И ево, за време обеда уђе у Симонов дом жена, у том крају позната по својој грешности, чије је присуство било мрско домаћину. Са судом скупоценог мира приђе она Ономе кога је тражила њена душа и стаде позади Христа.
Слушајући Његова поучавања, размишљала је о свом дубоком паду, о својем срамном животу. И заплака. Њене сузе падале су на босе ноге Христове, ка којима се све ниже сагињала, као да је хтела да сакрије свој стид. Фарисеј би са ужасом одскочио од самог додира такве жене, прао би се у седам вода од примљене „нечистоте“. А жена је унутарњим осећањем знала да Христос с њом неће тако поступити. Осећала је да безгрешност собом носи саосећање, а не осуду и самохвалу.
Чувши раније речи Исусове: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“, пришла је ближе Њему и, клекнувши, својом дугом косом отирала ноге Христове, омочене сузама, покривајући их целивима и, на крају, помазујући драгоценим, миришљавим миром. То је био израз молбе за милост од стране жене скрушеног срца.
Њен изглед, сузе које су обилно текле, приношење на жртву скупоценог мира – све то би, чинило се, могло и најкаменитије срце додирнути жалошћу и саосећањем. Али све то није дотакло срце домаћина – фарисеја, човека спољашње, лажне праведности. – „О, да је Исус пророк, знао би каква је то жена и са презиром би је одбацио“, помислио је Симон фарисеј.
Знајући срце и мисли човека, Христос разобличи Симона. – „Видиш ли ову жену?“ – указујући на стидљиво седећу на поду, до скоро грешницу, рече Христос Симону: „Уђох у твоју кућу, и воде Ми на ноге не даде, а она сузама обли Ми ноге и отреше их косом главе своје; ти Ми целива не даде, а она не престаје љубити Ми ноге; ти уљем не помаза главу Моју, а она миром помаза ноге Моје. Зато ти кажем: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“.
И потом, не обраћајући се више Симону, него блаженој покајници, Спаситељ јој с влашћу рече: „Опраштају ти се греси… Вера твоја спасла те је, иди у миру.“ И мир и радост зацарише у њеној души. Велика грешница ослободи се ропства греху, ступи на пут чистоте и светости.
Такав је, драга браћо и сестре, плод покајања, плод прихватања у срце и ум Речи Божије, кроз додир са Христом.
Речено још снажније потврђује светли пример живота преподобне Марије Египатске. У њеном житију неизбежно запажамо две крајности: дубину њеног грешног пада и узвишеност њеног духовног узлета, благодатног васкрса. Са дванаест година Марија напушта родитељски дом и одлази у Александрију, где дуги низ година проводи у развратном животу. Талас верника, ходочасника који су се кретали ка Светом Граду Јерусалиму ради празника Воздвижења Часнога Крста, доводи и њу у Свети Град. Али ни тамо не престаје са својим порочним животом.
Ипак, следећи за мноштвом ходочасника, и она крену у храм Гроба Господњег. Али… ма колико се трудила и покушавала да уђе, нека невидљива сила није јој допуштала да пређе праг храма. Подигавши поглед, угледала је икону Пресвете Богородице изнад улаза. Погледавши у дубину своје душе, разумела је да је грешна и да, као таква, не сме ући у дом Божији.
Стаде са стране и узнесе Богу, преко Пречисте Деве, молитву покајања, обећавши да ће се изменити. После те молитве, лако уђе у храм, припаде пред Часни Крст, помоли се, целива Животворни Крст, изађе из храма и упути се ка реци Јордану. Омивши се у његовим водама, оде у храм Светог Јована Крститеља, тамо се причести Светим Тајнама Христовим и повуче у пустињу, где у посту и молитви проведе око четрдесет година, све до своје смрти – „као сунце засијавши, свима који сагрешују постаде наставница“.
У миру и радости љубави Божије пролажаше њен живот.
Таква је, драги моји, сила истинског покајања: оно изглађује грехе и може узнети покајаног грешника до висине духовног савршенства.
У томе да и нама помогне Господ – молитвама преподобне Марије Египатске. Амин.
