05.04.2020.

Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.

03.04.2020.

И ево, понављам, у време Великог Поста једна недеља је посвећена Јовану Лествичнику, јер нас он учи усхођењу, каже нам да је оно могуће. Ево, иди по овој лествици, бори се са својим страстима и узићи ћеш на ову висину на којој ћеш постати свет! Зато нас Црква у ову недељу, претпоследњу у Светој Четрдесетници. Одмах након њега, пред наш духовни поглед ставља преподобну Марију Египћанку – ове недеље ће се читати њено житије (на првом бдењу), а одмах затим и прослављање, Похвала Богородици. Зато што ако будеш ишао по овој лествици, можеш доћи до стања преп. Марије Египћанке, која се подигла из дубине свога пада и узишла тако високо да је могла да стоји у ваздуху док се моли! А затим похвала Богородици: човек се може толико узвисити, дотле да жена може да постане Божија Мати, да је она, Приснодјева Марија, достојна да да људско тело Самоме Богу, Који се оваплотио од Ње, наше славе, славе читавог људског рода. У таквом озарењу пролази Велики Пост… Ето чему нас може привести истинско покајање!

22.03.2020.

Шта ће нам онда, нека друга утеха, уколико нам је дарована ова, која је највеличенственија од свих! Ето, дарован нам је Крст, који уздижемо пред вама, који износимо на целивање. Није ли ово најузвишенији облик утехе, не црпемо ли, постојано читајући Свето Писмо, из извора утехе, огромну снагу, јер је Свето Писмо пуно ове утехе – слободно црпите, слободно се окрећите Светоме Писму, Крсту Христовом, и тада ћете задобити једину истинску и вечну утеху.

15.03.2020.

Исихија је грчка реч и означава тишину, мир. Посебна тишина, посебан мир – мир у Богу. Ово су били монаси, који су живели нарочито строгим хришћанским духовним животом и подвизавали се нарочитим подвигом – такозваном Исусовом молитвом. Она је веома кратка и састоји се из свега неколико речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Они су се подвизавали, молећи се овом једноставном молитвом, тако да се њихово унутрашње стање на сасвим посебан начин изражавало спољашњим. Они су творили Исусову молитву, сједињујући је са посебним положајем тела, нарочитим поклонима, нарочитим ритмичким дисањем. Данас је постало модерно занимати се за то. На (Далеком) Истоку, у Индији, су постојали јогини, људи који су на неки посебан начин дисали док су се молили. А код нас у Православљу се развијао духовни живот на другачији начин. На Светој Гори су много боље него у Индији знали да спољашњи начин молитве може одговарати нарочитом унутрашњем стању душе, када се молитва споји са извесним правилима дисања и положаја тела. Таквом нарочитом молитвом су се молили Исихасти, којима се придружио Григорије Палама. А они који се моле на овај начин, водећи нарочит начин живота, достижу најузвишенији степен духовности, најузвишенију меру

16.02.2020.

Грех увек обећава силна богатства, силне насладе, силне радости, а кад му се предаш тек онда осетиш каква глад настаје у теби, какве те смрти све море. Осећаш да си сав умро, немаш осећања, све је одбегло, све. Он ти за грехе нуди – шта? Лажи, пакост, злобу, све грехе друге, све страсти друге, среброљубље, похоту, гордост. Човек који је гладан, он је далеко од Бога. Шта је глад? Не можеш ти душу хранити зељем и воћем земаљским и пшеницом. Она има своју храну, духовну. Њена духовна храна је Вечна Истина Божја, Вечна Правда Божја, Вечна Љубав Божја, Небеске радости. А ђаво ништа не даје, нити има, нити хоће да учини. Она непрекидно умире и никако да умре, јер је у суштини бесмртан. Чим Бога нема, чим нема Божје Истине у себи, ако нема Божје Истине у себи, душа лагано умире.