Савети старца православној омладини
Јеромонах Дионисије (Игнат)
- маја 2014. навршило се 10 година од упокојења румунског атонског старца Дионисија (Игната). Овде доносимо избор његових савета упућених младим верујућим људима који желе да воде духовни живот у условима савременог великог града.
— Како се може сачувати пажња ума, нарочито у граду, где нас окружује свакојака злоба?
— Потребна је борба, потребан је подвиг. Као хришћанин, добро знаш шта ти шкоди, зар не? Е, па, труди се да то не чиниш. Исто тако добро знаш шта ти користи — врлине. Врши их, и преко њих ћеш се спасити. Зато рачунај: ти си као на ратишту, као војник који с леве и десне стране настоји да одбије противника и не допусти му да напредује. Тако и ми, хришћани, треба да се боримо против страсти које нам шкоде, против непријатеља наших душа, и да се трудимо у вршењу врлина.
Али и када се трудимо, човек је увек слаб — не би могао испунити своје добре намере ако му Бог не помогне. Ако Бог види да је срце твоје искрено, да није лажно, онда ће ти неизоставно помоћи. Немогуће је да ти не помогне. И ако се трудимо уз Божију помоћ, онда ће нас, разуме се, Бог и укрепити. (1996)
— Како се може живети светим животом у свету, где на сваком кораку вребају саблазни, рецимо, за очи и слух?
— Е-ех!.. Трпљењем, уз духовну одлучност у својој души. Реци себи овако: „Знам шта је грех. Зашто да погледам с похотом ову девојку само зато што је лепа, а затим да ми се срце рањава?“ Видиш шта каже Свето Писмо: када си погледао на жену са жељом, „већ си сагрешио с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Зато треба да се трудимо да имамо духовну храброст у души. Рецимо себи: „Ова девојка је лепа, али она је Божије створење. Ако већ овде, у овом пролазном свету, несавршен човек може имати такву лепоту, какви ли су тек Божији анђели?“ Усмери свој ум и помисли ка анђелима и небеским красотама које Бог има, и тада нећеш осетити страст. Али, као што рекох, неопходна је духовна храброст — и Бог ће помоћи. У сваком тренутку, у свакој секунди говори: „Боже, помози!“ — и сваког трена Он ће ти помагати, јер Бог није далеко, Он је свуда и вечан је. (2002)
— Који бисте нам савет дали, нама мирјанима, у вези са умном молитвом срца? Шта да чинимо да бисмо се молили?
— Трудите се, трудите се — то је добро дело. Нема дела бољег од овога. Али потребна вам је припрема да бисте могли стећи молитву срца. То није немогуће, али је потребно много трпљења. Бог помаже: „Царство небеско на силу се узима, и који се труде задобијају га“ (Мт. 11, 12).
Пре свега, избацимо из свог срца и ума гордост — мисао да смо нешто. И када је из себе изагнамо, треба да сматрамо себе пред Богом најгрешнијим човеком на земљи. Тада знај: имаћеш велику помоћ и велики напредак. Докле год имаш гордост у души и срцу, труд ти је узалудан. Али се труди — јер ма колико мало да се потрудиш, добићеш корист. Ако дођеш до тога да стално имаш умну молитву — ту велику Божанску благодат, чак и док спаваш — то је добро. А ако се деси да не успеш у томе — ни тада ниси оштећен. И за то ћеш добити награду од Бога.
Видиш шта нам говоре свети оци: ако си се само једанпут осенио светим крсним знамењем са страхом Божијим и смирењем, тај један крсни знак већ бива записан на небесима. А зашто је тако записан, тај један свети крст? Зато што непријатељ, ђаво, непрестано бележи све наше недостатке, све зло које чинимо. Тако и Бог, и наш свети анђео чувар записују све што чинимо — и најмање добро дело — како би, кад будемо пролазили ваздушна митарства, анђео чувар имао шта да покаже, да бисмо се избавили од непријатеља на тим митарствима.
— Оче, немамо много жеље за молитвом. Стално одлажемо: касније, сутра, прво да обавим ово, прекосутра, почећу од следеће недеље…
— То је дело кушача. Никада не говори: „Урадићу то сутра“, јер тај тренутак који живимо — он је наш. А други тренутак, друга минута која долази — она није наша, не знамо да ли ћемо је дочекати, јер човек је као трава. Свети пророк каже: „Човек је као трава дани његови, као цвет пољски“ (Пс. 102, 15). Не можемо рећи: „Ма добро, урадићу то касније.“ Поставимо пред себе ову мисао: „Ако је Богу угодно, нека ми помогне да сутра одем у цркву, да се исповедим и будем пажљив на оно што ми духовник каже. Јер он има благодат Светога Духа, и што ми каже, то треба да настојим да испуним, да бих могао наследити Царство Небеско.“
Без исповедања грехова не можемо ући у Царство Небеско. Видите колика је Божија доброта? Он је, преко благослова архијереја, установио да свештеник може бити и духовник, и оно што духовник каже, то говори сам Бог. Видиш ли? Није Бог поставио анђеле да буду духовници, него човека — сличног теби, како би могао прићи и искрено му све исповедити. Јер ако приступиш без искрености, нећеш добити опроштај грехова. Треба бити искрен. Милост Божија нека буде са вама!
— А ако је свештеник грешнији од онога ко му се исповеда?
— Како год био грешан, не дејствује он, свештеник, него дејствује благодат Светога Духа. И ако је недостојан, ти ћеш се спасити и отићи у рај, а он ће отићи у пакао. То се дешава стотине и хиљаде пута, јер и свештеници су људи, обукли су се у тело. И ако пастир не пази на себе, скреће са правог пута. А ми треба да идемо путем истине, правим путем.
— Као што видите, ми смо већином из градова. Говорите нам о молитвеном тиховању, а како ми можемо прићи Богу у тиховању када имамо толико проблема? Већина нас живи у главном граду: телефони, свакодневне бриге… Веома је тешко говорити о тиховању у градским условима.
— Ако не можемо достићи безмолвије (тишину ума и срца), чинимо оно што можемо. Трудимо се, немојмо бити безбрижни, јер безбрижност је највећа опасност за душу сваког од нас. Кажеш: „Ма није то ништа. Сад је пост, али хајде да поједем нешто мрсно“ или „Не бих требало да учиним ово срамно дело, али Бог зна…“ Ето. То се зове безбрижност, која је у неку руку — безнађе. Сагрешио си — па шта? Значи да сам себе не жалиш. А ту лежи опасност.
Ипак, колико можемо — трудимо се. И у Букурешту има људи блиских Богу, који траже спасење. Тамо је теже, али таквих људи има. А и ако их буде мање, и ради малобројних Бог чува све човечанство… Сетите се шта је Аврам питао Господа у вези са Содомом и Гомором (в. Пост. 18, 30–33): „Господе, а ако се тамо нађе тридесет праведника, хоћеш ли уништити град?“ — „Нећу.“ — „А ако буде двадесет?“ — и тако редом, све до десет. Тако и у свету постоје људи блиски Богу. Да.
(1996)
