Христос је исцељивао све људске болести. Бог је љубав, и Он чини добро свим људима без изузетка, захтевајући од човека само жељу и веру. Али и вера је такође – дар Божији; стога човек треба само да пожели, треба да има унутрашњу спремност да прими благодат и да поверује. Зато је потребно тражити милост Божију.

Дакле, Господ не суди по спољашњости, не оцењује спољашњу религиозност људи. Као отац који љуби, Он чини добро свима, исцељује сваку болест, помаже у свакој невољи.

Ми то видимо и из данас прочитанога: Он је исцелио и двојицу слепаца који су Га молили за милост, и бесомучника. Слепци су били сасвим свесни свог јадног положаја, пришли су Христу и затражили да их помилује.

Ове речи – „помилуј ме“ и „милост“ – имају огромну силу. Уопште, у речима постоји сила. Не треба мислити да су речи мртве, не! У њима увек постоји неки дух. У речима „милост“ и „помилуј ме“ садржана је страшна сила. Зашто? Зато што, ако тражим милост Божију, ако молим за Његово милосрђе, ја самим тим признајем своју немоћ и сведочим о свом поверењу у силу Божију. Кажем Господу: „Ја сам пораз, а Ти – победа; ја сам слабост, а Ти – сила; ја сам болест, а Ти – здравље; буди милостив према мени!“

Такав однос може се назвати молитвеним, и управо тако треба да се односимо према Богу. Такво унутрашње расположење обликује у нама и одговарајући начин понашања. Јер молитва није просто стање у коме се треба приближавати Богу, како бисмо Му описали своје потребе или расположење своје душе. То је начин деловања, то је постојано свакодневно кретње напред, које треба да нам постане једнако природно као дисање.

Може ли онај ко за себе осећа да је слаб, беспомоћан, несрећан – и ко свим срцем тражи милост Божију – да буде суров према своме брату? Молитва нас смекшава, учи нас да будемо осетљиви, снисходљиви, попустљиви (наравно, ако је реч о правој молитви). Молитвено духовно расположење пред Богом учи нас одговарајућем односу према човеку. Постајемо нежни, саосећајни, пажљиви. Молитва у нама износи на видело способност да осећамо срцем, да прихватамо другог човека и саосећамо са њим.

Ми смо постали тако немилосрдни управо зато што се не молимо, а не зато што смо некакви нарочито безосећајни злотвори. Без молитве човек је мртав. С тачке гледишта биологије он наравно живи, али заправо се само бесциљно мота тамо-амо, гунђа, јадикује и тражи потврду да је једино он у праву, а да га сви око њега само неправедно нападају (наравно, такву потврду не налази). Човек постаје истински праведан у милости Божијој, а оправдава нас само присуство Божије у нашем животу, само осећај његовог присуства.

Ако Бога у нашем животу нема, осећамо се несрећно, постајемо свесни да смо у криву, али хоћемо да се оправдамо, и зато непрестано гриземо или сами себе, или просто оне који нам падну под руку. У најбољем случају просто кукамо онима који нас окружују, укључујући и Бога, жалећи се на живот.

А шта нас исцељује? У чему се састоји наше покајање? Шта нам даје унутрашњу равнотежу? Молитвено стање. То је вапај слепих: Помилуј нас, Исусе, сине Давидов! (Мт. 9, 27)

Наш положај је ужасан, пали смо и немоћни? Немојмо претерано осуђивати себе због тога. Осуђивати себе због грехова – то је испразно губљење времена и својеврсни егоизам. Постоји кудикамо важније дело: да одмах од свег срца почнемо да молимо Бога за милост, полажући сву своју наду на Њега. То ће бити духовни поступак. Нећемо одустајати од свог живота. Нећемо се заустављати, нећемо сами себи затварати тај спасоносни пут на коме можемо да окусимо милост Божију.

И шта онда? Шта нам даје то спасоносно решење? Господ исцељује слепе. Одмах се ту појављују фарисеји. Шта су они рекли? Шта су учинили, уместо да прославе Бога и обрадују се због своје исцељене браће? Уместо да прославе Христа рекли су: „Овај? Па Њему просто помажу демони! Он је господар демона, наређује нечистој сили, а она исцељује болесне“.

Видите? Није важно шта се догађа у нашем животу, него каквим очима на то гледамо. Злом оку и добро изгледа лоше, а лоше га мами и привлачи. Онај чији је поглед просвећен Богом и у лошем види благослов. Ово – и ништа друго – може да послужи као показатељ нашег духовног стања.

Један свети је говорио: „Добром ће човеку све бити добро“ онај ко се научио да има добру мисао, све у свету види као дивно. „А злом ће све бити зло“. Заиста, човеку који има зао ум све на свету изгледаће гнусно. Ко је ђаво? Шта је бесомучност? То је оно што лепо чини накарадним. А Бог, ко је Он? И шта је то љубав? То је оно што грдобу цени тако високо, као да је нешто дивно.

У чему се састоји коначни циљ нашег постојања? Многи сматрају да човек треба да буде брз, енергичан и предузимљив, уједно још и упоран и устремљен према циљу. Он треба да доноси поуздане и објективне закључке, да мисли прецизно и јасно. Такав човек је, кажу, здрав, а други су – убоги, некакви богаљи. Но, онај ко тако мисли – сам је духовно болестан.

Какав треба да буде духовни човек? Он сам има наду и дарује је другима. Ето какав треба да буде духовни поглед на ствари, просвећени поглед: треба видети грешника, и давати му наду; треба видети изопаченост, и у њој примећивати скривену лепоту; увек треба изналазити још једну могућност – и за брата, и за нас саме.

То је онај пут који је изабрао Господ. То је наш циљ. Ако код себе примећујемо навику да се жалимо, ако смо незадовољни животом, ако осуђујемо – све су то обележја нашег пада.

Чак и да схватамо брже од свих, чак и да и у глави имамо прави компјутер који обавља хиљаду операција у минути – тај ум припада аду, он је проклетство, а не благослов. Боље је да будемо мали, сасвим безначајни људи, али да у нама живи нада, да се радујемо, да доносимо радост сваком човеку, и да не очајавамо ма шта се догодило.

Такав „ум“ је права ступица, јер не оставља места за духовно просвећење. Хајде да се одрекнемо таквог ума, да распнемо своју мисао, хајде да постанемо неразумни, мали, ништавни. Хајде да будемо тамо где треба да будемо – код ногу нашег Спаситеља. Хајде да се бацимо пред ноге Његове и да тражимо Његову милост. Потребно је да схватимо: не можемо да се спасемо зато што нешто вредимо; спасава само околност да постоји Неко Свемогућ, Ко нас воли. Та љубав просвећује наше срце. Она га испуњава светлошћу. Ми видимо изопаченост у нашем брату, али кажемо – он је диван. Видимо наказност али говоримо о лепоти која је скривена у њему. Видимо како је ниско пао овај свет, али не кажемо: „Свет је пропао“. Кажемо „Свет је у безизлазној ситуацији“ – дакле, и близак Богу.

Онај наизглед хришћански али потпуно нездрави приступ који свуда види антихриста, зло и грех – то је у извесном смислу демонско стање, потпуно страно Духу Светом. Како човек Божији треба да гледа на то? „Па да, свет је наравно ишчашен. Ситуација је сасвим безизлазна, али то значи да је избављење близу“.

Шта нам је онда чинити? Научи да свет видиш управо тако – духовно. Како то научити? Потребно је надати се. Да ли смо у нејасној ситуацији? Не! Човек Божији говори: „Ја сам у непријатној ситуацији, али и даље сам жив. Дакле, још могу да се радујем, још имам наду, ма колико да сам грешан! Нада постоји не само у мени, него у сваком човеку, док је жив“. Чак и када видимо човека који греши на самом прагу смрти, немојте да заборавимо: за њега још постоји нада. Шта нам пружа спокојство? Шта нам доноси мир? Нада. Упркос свим нашим гресима – нада! А бесомучност? Бесомучност је – бити у Цркви и говорити: „Ах, спасења нема! Ах, сви смо пропали!“ Наравно, сви пропадамо, али љубави Божије је довољно да бисмо се ипак надали, да бисмо ипак веровали, да бисмо ипак имали поверења у Бога.