[dropcap letter=“П“][/dropcap]разник Ваведедења Пресвете Богородице нас по структури подсећа на скицу палате са много спратова. Историјска основа празника је посвећење Дјеве Марије Богу по завету њених родитеља Јоакима и Ане. Символички и духовни смисао празника су мистика храма, значај храма за хришћанина, посвећивање човекове душе Богу и циљ и смисао православног монаштва.
Кад је Дјева Марија напунила три године, родитељи су се с њом, у пратњи многобројне родбине, пешке упутили из Назарета у Јерусалим. Светом Граду су се приближили у освит трећег дана. Пред њима је била чудесна слика – Храм на врху горе Морија личио је на лађу која је стајала у пристаништу са разапетим снежнобелим једрима. Чинило се да је спреман да се подигне увис и заплови по азурном небеском океану. Зраци излазећег сунца, који су се одбијали о златне иглице на крову Храма и снажно блистали, обавијали су Храм прозрачним облаком светлости који се преливао и сијао као нимбус. Иначе, кров Храма је био прекривен оштрим златним иглама да не би птице слетале на њега (Јосиф Флавије, „Јудејска историја“).
Поклоницима је у сусрет изашао првосвештеник. То је по предању био праведни Захарије. Дјева Марија је оставила родитеље, брзо узишла уз високе степенице Храма и пригрлила ризу првосвештеника, а да је притом нико није придржавао. Првосвештеник ју је узео за руку и, на изненађење свештеникâ и левитâ, увео у Храм, у олтар који се назива Светиња над светињама. Десет година је Марија живела при Храму. Њена душа је под свештеним сводовима Храма постала живи Божији храм.
Храм је икона Неба, место невидљивог присуства Божијег, поље божанских сила и енергија. У храму се земаљска Црква сједињује са небеском. У њему, као речна бујица, непрестано теку ангелске песме. Човекова душа, погружена у молитву, чује небеске хорове. Храм испуњава духовна светлост која је невидљива за телесне очи, али коју види срце омивено сузама покајања. У храму се кроз свештене символе и свете ликове одвија цела историја човечанства. У њему време губи свој праволинијски ток и будућност и прошлост у својим циклусима, који се узајамно прожимају, постају садашњост. Време у храму, оцрквењено богослужбеним ритмовима, одражава светлосну слику вечности. У храмовном богослужењу се чује глас пророкâ који су најављивали Христов долазак као и апостолска проповед о томе да је извршено спасење света. У храму нечујно одјекује појање серафима, појање којим су славили Бога при стварању света, и унапред се објављује будући Страшни суд над анђелима и људима. У храму се и простор и време откривају у новим тајанственим дубинама и димензијама, у огромним унутрашњим размерама које собом обухватају читаву историју света и сав простор васионе. Храм је у камену оваплоћена Библија, низ свештених символа кроз које људски дух узлази ка Богу. Храм је место скривеног сусрета човека са Богом.
Круг храмовног богослужења постаје златни прстен којим се човек заручује с вечношћу. Људи који нису укључени у духовни живот обично храм схватају као синтезу архитектуре различитих епоха, култура и народа, као достигнуће људске мисли и оваплоћење естетске генијалности уметника. Али то ипак није тако. Храм је откривење Логоса Божијег на земљи, део Светог Предања. Хришћански храм у себи носи вечни и непромењиви садржај и зато облик храма и његов знаковно-символички језик треба да буду постојани и заједнички у свим крајевима и у свим временима. Изглед старозаветне скиније – покретне цркве – био је показан Мојсију за време теофаније на Синајској гори.
План Јерусалимског храма саставили су цареви и пророци Давид и Соломон. Један од њих је написао „Псалтир“ – основу богослужбених молитава, а други „Песму над песмама“, коју су древни мистици поредили са Светињом над светињама. Све је у храму свештено и све има тајанствени смисао. У Библији су детаљно наведени и форма и пропорције храма, описано је унутарње уређење и сасуди и чак је одређен и материјал од којег ће храм бити саграђен, као и материјал за израду богослужбених предмета (можда зато што сваки материјал зрачи на неки одређен, нама непознат начин).
Апостоли Павле и Јован су созерцавали Небеско Царство кроз слику величанственог храма. Идеје и пророчанства старозаветног Храма открили су се и оваплотили у новозаветном храму. Њихово генетско јединство и историјска разлика међу њима је као генетско јединство и историјска разлика између Старог и Новог Завета. Старозаветни храм је храм наде, а новозаветни је храм благодати.
Мистичко значење храмовног богослужења је у томе што се молитва сваког човека односи на све, док се истовремено молитва свих присутних произноси за сваког појединачно. Храмовна молитва постаје једна и целовита, као што је једна светлост неодвојива од мноштва запаљених свећа и као што су капи неодвојиве од заједничког им млаза кише.
Што је код човека узвишенија духовна култура и што је дубље његово унутарње религиозно искуство, више цени традицију, цени је као ризницу и плаши се да из ње не изгуби ни један једини драги камен. Неки кажу: „Ако је храм слика неба, онда, пошто се наша представа о космосу мења, и облик храма треба да се мења и да доживи еволуцију.“ Али, као прво, храм је слика духовног Неба и пре ће бити да се знања о њему кроз историју човечанства губе, а не стичу. Као друго, храм није ни модел ни одраз васионе у огледалу, већ сложена символика.
Храм је жива Библија и он човеку даје могућност да и сâм активно учествује у догађајима свештене историје. Човек у храмовном богослужењу кроз свештене символе и обреде присуствује стварању света, моли се у Скинији, прати Христа кроз Његов живот на земљи, налази се на Тајној Вечери са апостолима, причешћује се из руке Христове, чује вест мироносица о Христовом васкрсењу из мртвих и види слике Страшног суда. Као што бела боја није одсуство боје, већ спој свих боја дугиног спектра, тако и храмовна тишина садржи у себи молитве и свештено појање небеске и земаљске Цркве. Храм је слика изгубљеног Едема и враћеног Раја.
Символика храма учи човека да на видљиви свет гледа као на символе, сенке и подобија духовног света, да осећа бесконачно у коначном и да види, као светло у магли, одраз вечног у пролазном.
Дјева Марија је у јерусалимском Храму дала завет девствености. Монаштво је постојало у свим временима и свим народима. Међутим, монаштво остаје појава несхватљива за страсни и чулни свет, загонетна као камена сфинга која чува тишину пустиње. За многе монаштво представља одрицање од свега ни због чега, бесмислено самомучење, губитак оног најбољег што човеку даје живот. Други се према њему односе са трпељивошћу, али не схватају његову суштину и сматрају га само формом погодном за бављење научном и добротворном делатношћу. Што се тиче пустињака и отшелника, они мирјанима обично изгледају као фанатици или човекомрсци типа Тимона Атинског. Одговорити на питање шта је монаштво исто је тако тешко као и објаснити шта је то љубав ономе који то осећање никад није доживео.
Још су стари философи учили да се Бог свету открива као савршена сила и моћ, као најузвишенија мудрост и добро и као неизрецива лепота. Већина људи Бога схвата као свемогућу силу и зато Му се најчешће обраћа у несрећи и тузи, кад се нарочито јасно осећа сопствена слабост, немоћ и напуштеност, кад нестаје свака нада на људску помоћ, као што шаре са облака нестају при налету ветра.
Други аспект јесте мудрост и добро. То је религија оних који траже смисао људског постојања. То је вера подвижникâ који служе људима ради вечног спасења.
Постоји и трећи, скривени аспект – Бог као неизрецива лепота. То је пре свега религија мистикâ. Тајна монаштва и лежи у тежњи ка божанској лепоти, у опчињености божанском лепотом, у занесености њоме и у могућности уподобљења тој лепоти.
Монаштво је свецела љубав према Богу која не може да се дели између Бога и твари. Монаштво је патња због изгубљеног Раја и жеђ за небеском лепотом. На вољном плану то је непрестано тражење Бога, борба са оним што стоји између душе и Бога, непрекидно стицање божанске светлости, усхођење на духовни Тавор.
На интелектуалном плану монаштво је концентрација и усредсређеност ума на главне, онтолошке истине вере. Монаштво је јединство разума, осећања и воље у непрекидној молитви и непрестаној усмерености ка Богу. Монаштво је за монаха најузвишенија радост не само у будућем животу већ и овде на земљи. Манастир и пустиња су услови за монаштво, али далеко од тога да су они сâмо монаштво. Монаштво је непрекидна усмереност душе ка Богу, непрекидна борба са демоном у дубини човековог срца и сједињење срца са Јединим.
Монаштво је песма над песмама која одјекује у срцу. Поробљена овом песмом, душа затвара уши пред страсним мелодијама јер су за њу оне безличне и грубе. Монах тугује у свету, као роб у тамници, али не зато што презире свет и мрзи људе, већ зато што је видљиви свет у поређењу са божанском лепотом само нејасна сенка у сумрак. Што се монах више удаљава од света и приближава Богу, тим више воли људе, но другачијом, радосном љубављу. Њему је жао сваког бића и саосећа са сваким. Он воли свет, али не у његовој трулежности и распадљивости, већ у премудрој идеји света и његовом будућем таворском преображењу. Монах воли човека, али не због његових вредности, талената или телесне лепоте, већ у њему воли лик и подобије Божије.
Монаштво је одбацивање свих и свега ради Бога и љубав према свему ради Бога. Противници и критичари монаштва, како они изван Цркве тако и они у Цркви, говоре о томе да монаштво осиромашује људску личност, чини живот тмурним и монотоним. Да ли је то баш тако?
Хришћанско богословље је узвишена философија о вечности и циљевима постојања, а Псалтир је најдирљивија и најтоплија поезија која се икад чула на људском језику. Монах ограничава општење са људима, али разговара са Апсолутним Умом, са Богом.
Постоји једна источна прича о томе како је цар позвао на свој двор кинеске и византијске мајсторе и заповедио им да украсе зидове тек изграђеног дворца. Кинезима и Византијцима је дат исти простор на зидовима за осликавање. Након завршеног посла, цар и народ су требали да одлуче чији је рад лепши и чија је уметност узвишенија и савршенија. Поред дворца су подигли грађевинске скеле и прекрили их платном тако да нико није могао пре времена да види радове уметникâ. Кинески мајстори су прекрили зид слојевима раствора који је изгладио све неравнине а затим су почели да сликају планине чији су се врхови дизали увис, бајковите шуме, егзотичне птице, необичне биљке и цвеће уплетено у раскошне букете. Кинески мајстори су били уверени у своју победу.
Византијски мајстори нису одмах приступили послу. Прво су почели да проучавају од чега је кула саграђена и видели су да је сва од драгог камења, само необрађеног и неизбрушеног. Пажљиво су га очистили а затим почели да брусе камен по камен. Док су кинески мајстори осликавали зид, византијски су радили над сваким каменом, дотерујући сваку ивицу и кристал. Прошло је неколико година и рок за радове је истекао. Кад су Кинези уклонили скеле, маса је одушевљено почела да виче унапред им честитајући победу. Затим су Византијци скинули завесу и маса се скаменила у чуду. Драго камење је заблистало у дивној хармонији боја. Чинило се као да звезде блистају из дубине кристалâ тајанственом, благом и треперавом светлошћу и да њихове ивице на тренутке блистају попут сунчевих зрака. Разнобојно камење се преливало и сијало необичним бојама, час пламтећи као блесак муње у ноћи, час блистајући попут нежних и прозрачних боја зоре. Било је увек ново и непоновљиво као небо које се огледало у сваком камену. Народ је ускликнуо: „Победа Византијцима.“
Рад Кинеза представља спољашња знања, оно чиме се свет поноси, док дело Византијаца представља унутрашњу молитву, непрекидно призивање имена Исуса Христа и покајање.
Кажу да је живот монаха непотребан и бескористан за друге. Ако се живот посматра с тачке гледишта примитивног утилитаризма, који одриче духовне вредности, онда религија уопште није потребна. Али хришћанство сведочи да је молитва невидљива светлост која се супротставља згуснутој тами и наступајућем хаосу. Молитва је она осовина од драгог камења, она невидљива сила која спречава коначни распад и уништење света. Монашки живот није будистичка нирвана, већ подвиг кроз највеће духовне напоре. Кад нестане духа побожности и Православља, кад се угаси духовна молитва а манастири – острва светлости – се погрузе у таму, тада ће човечанство само себи потписати смртну пресуду.
Празник Ваведења Пресвете Богородице, празник њеног увођења у храм, већи је од празника њеног рођења. У сенци старозаветног Храма израстао је цвет Новог Завета – Дјева Марија.