05.03.2017.

архимандрит Фирмилијан: ИЗ ПРОПОВЕДИ НА ПРВУ НЕДЕЉУ ЧАСНОГА ПОСТА

И опет наша Света Црква слави победу наше Свете вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћан ство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православии хришћани, оно исто благо чашће, за које су се они против ј еретика борили, данас слабо по штују и мало уважавају?
Хришћанство је препородило свет и под упливом његових бо жанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на на шој глави, – али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по своме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује – кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к’ нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају?
Упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики цр­квени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга јеретика, него незнање и небрига са­мих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу облацима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; која је при ужасима страшних гоњења славно победила – та вера да­нас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава – онде, где је у теорији истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!
Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћанином Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то на­ша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што верујемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог карактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.
Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Његовог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву ви­димо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћанин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају.

Оставите Коментар