10.01.2022.

Архимандрит Емилијан Симонопетритски – свети Симон Мироточиви

У једном човеку можемо препознати многе врлине, можемо написати књиге о њему, упутити му похвалне говоре, али о једном светитељу-ктитору шта можемо рећи? Апсолутно ништа. Тропари на Вечерњој су ово говорили: „Ко би могао твоје борбе да наброји, да опева у химнама, да похвали?“ – јер то нису људске борбе, него светитељске.

Манастире не граде људи. „Ако Господ не сазида дом“, ктитор не може да направи манастир; остаће камење у коме ће се гнездити кукувије. Али ако Господ сагради, изаћи ће из њега освећене душе. Оне ће испунити многе станове које је Христос припремио на небесима.

Дакле, ко може да поброји подвиге светитеља Симона? Само онај ко је допринео да они настану — Бог. Због тога, када је светитељ почео изградњу манастира, тек кад су радници видели чудо, повикаше: „Сада верујемо, оче, да си Божји човек“. Толико година је светитељ имао богојављења, толико година је тајно чинио многа чуда, када је разговарао са Богом, када је уздизао своје руке и спуштао Свету Тројицу, у влажној пећини — у којој се, још и сада када је видимо, не усуђујемо да седнемо, толико је страшна — стајао непомично по целу ноћ и обитавао са анђелима и освећивао се; нико није схватио и нико није посведочио његову светост. Тога дана, када се нешто догодило, схватили су да је он човек Божји. Какав је значај тога? Дакле, они су заједно ушли са њим у царство које је Бог за њега уготовио? Препознали су га као човека Божјег. Али знамо да људи данас брзо некога проглашавају за цара, а сутра му кажу: „Шта тражиш овде међу нама?“ То ништа не значи. Значај има када те Бог потврди. Заиста, сам Бог му је једне ноћи рекао: „Нећеш отићи у пустињу; попећеш се на ту окомиту стену, где чак ни птице не могу да се попну. Тамо ћеш подићи манастир, да се ту освећују они које сам ја изабрао и предодредио“. Тако се светитељ попео.

То је живот једног ктитора. Не можемо га достојно похвалити у химнама, можемо само да га опевамо, бдењима да поштујемо његов спомен, да га славословимо најлепшим тропарима, које ћемо разумети само ако достигнемо до светитељеве мере. У противном, остајемо „појући и псалмопојући нашим уснама“, али наш дух у томе не учествује. У најбољем случају, наше ће срце мало играти са њим, али и то је један људски трзај.

Ктитор је светитељ који бди, а Бог му се обраћа. Зато његов дух, његова реч, његов живот, чак и рушевине његовог манастира – погледајте само шта се догодило са храмовима у Јерусалиму и са православним храмовима на Истоку – његово срце, његово духовно дело које ће оставити, све је испуњено неизрецивим миомирисом. Знате да свете мошти миомиришу, али неко може да им се поклони и хиљаду пута, а да не осети њихов миомирис. А може да оде још једном и да га миомирис опије. Ово не значи да мошти нису миомирисале и претходних хиљаду пута. Једноставно, светитељ није желео да му покаже њихов миомир.

Ктитори и светитељи су људи који знају да скривају своје благоухање небројеним видовима, начинима и методима, тако да се човек пита како могу мирисати данас, а сутра не. То су тајне светитеља. Личе на Бога Који час осветљава, а час пушта да се види мрак на земљи; час говори, а час ћути; час воли, а час Његово ћутање изражава Његову љубав.

Ктитор је испуњен таквим једним благоуханијем. Уосталом, да би постао ктитор, треба да буде благодатан, није довољно да буде само прозорљив; потребно је да има мистичке дарове Духа Светога. У противном, како ће из његових руку изаћи једна духовна кошница? Како ће се родити чеда стада Божјег, пошто само Дух рађа духове? Плот остаје на земљи. Ктитор није обичан човек, него има Божју благодат.

Као и наш преподобни ктитор, тако и сваки ктитор непрестано слуша божанске гласове који одзвањају у његовим ушима и он им је послушан; не може да ради другачије. Не извршава дело, нити оставља дело. Уграђује се у Тело Господње допуњујући га. Зато и његово појављивање сваког дана – било да подиже камење, да се моли или шта год друго да чини улива у нас страх и заслепљеност. Као што се плашиш лава, чак и док спава, тако се и њега плашиш, јер он не спава, у њему почива Света Тројица. Многи личе на ктиторе, али ктитори су само они које Бог познаје. Зато ми поштујемо и величамо оне које нам Бог открива.

Међутим, додајмо и ово: један свети ктитор међу даровима у свом срцу крије и велику бол. У животу нашег преподобнога, видимо да га људи који су га окружавали нису разумели. Зато се и нису усуђивали да се савију и пренесу стену. Требало је да се он сам, испошћен, јер на њему беше остала само кожа преко костију, савије и да је пренесе. Упркос свему томе, светитељ им се обратио очински, обративши им се са: „О, чеда моја!“ Дакле, колико му се срце цепало док је изговарао оно „О, чеда моја!“ Како их је доживљавао, како их је осећао, каква је бдења служио за њих у својој влажној пећини, на оној стени која је точила воду! А, они се нису усудили да се сагну, чак ни да покушају да подигну стену. Упркос томе, он их је звао: „О, чеда!“

У томе је величина преподобног ктитора који гради са болом свога срца, са страхом своје душе и са задивљеношћу свог духа пред узвишеностима које му Бог отвара, јер Господ промишља све оно што ће ктитор извршити. Није само да се обраћа преподобноме; он сам је припремио душе и испланирао дело преподобнога. Бог је промислио и најмањи детаљ, последњи хиљадитостоти део дубине или ширине једне стене и где ће она бити уграђена, као и духовно обделавање кроз које ће проћи свака душа. На крају, потврђује се да један преподобни ктитор није ништа друго до само оружје деснице Господње. И што је испошћенији, толико се више открива снага, највеличанственија издржљивост и мудрост деснице Вишњега.

Децо моја, данас смо одали поштовање светитељу. Могу ли рећи да смо разумели све оно што смо чули у цркви? Сагласно ономе што сам рекао, нисмо то схватили, чак и да смо на то обраћали пажњу. Ако смо нешто и схватили, то је занемарљиво. Међутим, оно што можемо да урадимо, у знак поштовања према нашем преподобном ктитору, јесте да благодаримо Господу Који се иза њега крије. Како? Бдењем у цркви, псалмопојањем – када се наше грло осуши од појања и када осећамо бол, треба да наставимо стајањем, уздизањем својих срца. Један ктитор није земаљски грађевинар, већ је небески и, према томе, творац његових грађевина је сам Бог. Заблагодаримо Богу. Изразимо своју благодарност према преподобноме бдењем јер, да није пристао да постане оруђе воље Божје, не би настало ово величанствено дело. Бог поштује своје светитеље и Себе ограничава њиховом вољом.

На крају, замолимо Бога да и ми будемо заједно са својим преподобним ктитором, пошто смо његови потомци; да будемо заједно са свим његовим потомцима који су живели пре њега, а заиста су били чеда Авраамова. Нека се и ми заједно са њима веселимо.

Амин.

Оставите Коментар