Архиепископ Никифор Теотокос: БЕСЕДА О КОРИСНОМ И БЕСКОРИСНОМ РАСКАЈАЊУ

Представљајући пред мислене очи ове речи Господа Исуса, мог Спаситеља: „Јер дође Син Човечији да потражи и спасе изгубљено“, велика нада се рађа у мом срцу, и душа ми се испуњава неизмерном радошћу. Јер ако је Син Божији дошао у свет да потражи и спасе изгубљенога, онда ће и мене, изгубљеног грешника, потражити и спасти.

Али када уму свом поново предочим дело тог пронађеног и спасеног, то јест Закхеја, нада у мом срцу ишчезава, а душу ми обузима неизмерна туга, заједно са страхом. Јер и у мени се рађа жеља и тежња да видим Господа мог Исуса, као што га је тражио и Закхеј: „И искаше да види Исуса, ко је Он?“ Тражио га је, али, будући малога раста, околина му је сметала да Га угледа: „и не могаше од народа, јер беше малога раста“.

И ја Га тражим, али, будући хладан у Божанској љубави, препреке ми не постављају људи, већ мноштво мојих страсти, као што је Закхеју сметала гужва народна. Он је, ојачан храброшћу и великодушношћу, савладао препреку, предухитрио народ и, попевши се високо на смокву, угледао Спаситеља света. А ја, слаб и малодушан, не побеђујем, не остављам своје страсти, нити се трудим да се уздигнем на гору Божију, на најузвишенију гору врлине, „гору бујну, гору хумовиту“ (Пс. 67:16), да бих тамо и ја угледао Сладчајшег Исуса, Женика душе моје.

Ти, Многомилостиви, погледај и на мене, који у малодушности својој гледам надоле, као што си погледао и на Закхеја, који се узвисио. Јер и моје спасење желиш, као што си хтео и његово. Али, погледавши на њега, видео си у њему спремност на покајање и жељу за преобраћењем. А када погледаш на мене, Господе мој, осим нераскајаности и воље да чиним зло, шта друго ћеш видети?

Ако си, Господе, благоизволео унапред ући у дом Закхејев, онда ћу и ја, осмеливши се, призвати Те и увести у дом душе моје кроз причешће Светим Тајнама. Ти, дошавши у дом Закхејев, нашао си милостињу, нашао си правду, нашао си сјај врлине и достојно место за Свој боравак, и зато си благоизволео да ту останеш, дарујући му опроштај грехова и спасење душе.

Али ако уђеш у дом душе моје, ништа друго нећеш наћи осим окорелости срца, многих неправди и гнусобе греховне. Наћи ћеш разбојничку пећину, и место недостојно Твог Царства. Зато, немајући где главу склонити, уместо да останеш са мном, удаљујеш се од мене, и уместо да ми очистиш грехе, разгневљујеш се и љутиш на мене трипут јадног.

Хришћани! Верујем и исповедам да је Исус Христос, Син Божији, дошао у свет да призове грешнике на покајање. Јасно видим да је покајницима рај отворен и спасење припремљено. Али када покајање оних пре нас упоредим са нашим, обузима ме ужас и очајање.

Заиста је велика сила покајања! Ни тежина, ни мноштво грехова, ни дуготрајна огрезлост у безакоњу, нити било шта друго, не може надјачати покајање. Покајао се — добио опроштај; покајао се — и спасао се. Ово је истина, и не подлеже никаквој сумњи. Јер то се заснива на речима пророка, на апостолској проповеди, на примерима покајаних, и, најзад, на речи Самога Бога, Који је послао Свога Сина, не да позове праведнике, него грешнике на покајање: „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Мт. 9:13).

Дакле, нама, који верујемо у Христа, о овоме нема никакве сумње. Сва је сумња у томе: да ли је наше покајање истинско покајање? Читајући у Светом Писму о делима оних који су се истински покајали, и сравњујући их са делима нашег покајања, обузима нас страх, јер ми данас, уместо да се кајемо, настављамо да грешимо и да себе обмањујемо, сматрајући за истинско покајање оно што ни не личи на покајање.

Нема сумње да је једно покајање, а друго – дела покајања. Истинско покајање је признање, скрушено исповедање безакоња и обећање потпуног уздржања од грехова. Ко се на такав начин каје, тај добија опроштај својих грехова. „И рече Давид Натану: сагреших Господу. И рече Натан Давиду: и Господ уклони грех твој“ (2. Сам. 12:13). „Сагреших Господу“ – ево признања греха! „И рече Давид Натану“ – ево исповедања! Видљиво је, такође, и обећање потпуног уздржања од греха у делима Давидовим после покајања. „И Господ уклони грех твој“ – ево опроштаја греха!

А дела покајања су: потпуно уздржање и окретање од ранијих грехова, пост, молитва, сузе, обуздавање тела и све оно што удаљује човека од греха и учвршћује га у добродетељи. Но, мада је једно покајање, а друго – дела покајања, ипак су они толико повезани и сједињени да, ако се дела покајања запоставе, покајање није истинско и корисно, већ лажно и узалудно. Управо зато је Божански Спаситељев Претеча тако поучавао покајнике, говорећи: „Донесите, дакле, род достојан покајања“ (Мт. 3:8).

Јуда, када је видео да је предани Исус Христос осуђен на смрт, ожалостио се и покајао, признао свој грех и смело га исповедио: „Сагреших“, рекао је првосвештеницима и старешинама, „сагреших што сам издао крв невину!“ (Мт. 27:4). Несумњиво, Јудино покајање је било покајање, али лишено плодова покајања. Уместо врлине, донело је порок; уместо молитве и суза, донело је гнев и негодовање: „И бацивши сребрнике у храму, удаљи се“ (Мт. 27:5); уместо наде, произвело је очајање, а уместо милости и саосећања – самоубиство: „И отишавши, обеси се“. Видите, дакле, да покајање без дела достојних покајања доноси штету, а не корист.

Ево још једног примера покајања, сличног овоме. Покајао се фараон – нема сумње у то, јер је двапут рекао: „Сагреших“; двапут је исповедио свој грех пред Мојсијем и Аароном. Први пут, када је видео казну од града. „Пославши фараон“, сведочи Свето Писмо, „позва Мојсија и Аарона и рече им: Сагреших сада, Господ је праведан, а ја и мој народ смо безбожни“ (Изл. 9:27). Обећао је и да ће се исправити у својој окорелости: „Пустићу вас“, рекао је, „и више вас нећу задржавати“ (Изл. 9:28). Покајао се, али је презрео прву обавезу покајања – уздржање од греха; јер је убрзо поново пао у исти грех окорелости: „И отврдну срце фараоново, и не пусти синове Израиљеве“ (Изл. 9:35).

Његово друго покајање и исповедање десило се када је видео огромно мноштво скакаваца и штету коју су нанели. „Пожури се фараон да позове Мојсија и Аарона, рекавши: Сагреших пред Господом Богом вашим и пред вама. Опростите ми грех још овај пут“ (Изл. 10:16-17). Покајао се, али је и ово друго покајање било лишено дела покајања. Јер када није остао ниједан скакавац, фараон је поново остао исти, поново је окорео, поново није пустио Израиљце: „И не пусти синове Израиљеве“ (Изл. 10:20). Познато је какав је био крај и плод таквог лажног покајања. Крај овог лажљивог фараона било је његово потапање у Црвеном мору, заједно са његовим колима, коњаницима и целом војском (Изл. 14:28).

Вољени хришћани! Зар и наше покајање не личи, ако не на покајање Јудино, онда на покајање Фараоново! Фараон, устрашен казнама, кајао се, исповедао, обећавао да ће се исправити и уздржавати од свога греха; али убрзо је поново постао тврда срца и непопустљив, не желећи да ослободи Израиљ из ропства. На сличан начин, неко од нас се каје због хришћанског обичаја, неко ради показивања пред другима, а неко под притиском родбине. За време поста исповеда своје грехе пред духовником и можда само језиком, а не срцем, обећава да ће се исправити и уздржавати од греха. Ако се и уздржи дан-два, то чини само да би приступио Божанским Тајнама; али после тога не доноси никакав плод покајања. Нема ни суза, ни скрушености, ни поста, ни уздржаности, нити ичега што би га могло одвратити од старих греховних навика. Опет се предаје истом погубном друштву, наставља да живи необуздано, као и раније, препушта се страстима и чини исте поступке. Стога плодови његовог покајања воде не ка исправљењу, већ ка још тежим и горим гресима. Такво је наше покајање! И тако не поступамо једанпут или двапут, као Фараон, већ безброј пута, до краја живота. И при том остајемо мирни и спокојни, мислећи да живимо у покајању и исповести. О, каква несрећа за нас! Несвесно себе обмањујемо, непоправљиво грешимо, ослепљујемо и уништавамо себе: „Јер Бог се не да обмањивати!“ (Гал. 6:7).

Ево разлике између овог лажног покајања и покајања истинитог и спасоносног. Једна блудница, уплашена осуде, каје се. Одмах одлази у дом Симона фарисеја, где је Господ Исус, пада пред Његове ноге, сузама их пере, косом их својом брише и миром помазује. И од блуднице постаје целомудрена, од сасуда греха – сасуд Божији. Чиниш ли и ти, кад се кајеш, оно што је учинила ова блудница? Кајеш ли се бојећи се осуде? Падаш ли пред ноге Исусове? Скрушаваш ли се срцем? Лијеш ли сузе да опереш пречисте ноге Спаситељеве? Бришеш ли их непорочношћу својих помисли? Изливаш ли на њих миро своје милости за сиромашне? Мењаш ли се и ти, од блудног у целомудреног, од роба ђавољег у пријатеља Божијег? Ако тако чиниш – тада је твоје покајање истинито, тада Бог прима твоје обраћење; тада ће и теби човекољубиви Господ рећи исто што и покајаној блудници: „Опростише ти се греси… Вера твоја спасла те је, иди с миром“ (Лк. 7:48, 50).

Давид, када је сагрешио и починио убиство, принесе покајање. Није се постидео да о свом греху и безакоњу говори у педесетом псалму; осетивши тежину свог пада, непрестано се кајао и увек имао грех пред својим очима: „Јер безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном“ (Пс. 50:5). Зато је из дубине срца, у великој жалости, уздисао, сваке ноћи сузама својим кревет заливао: „Изнемогох од уздисања својих; сваку ноћ квасим постељу своју, сузама својим натапам одар свој“ (Пс. 6:7). Тако се постио да су му колена изнемогла, и све тело му се изменило: „Колена моја клонула су од поста, и тело моје ослабило од оскудице“ (Пс. 108:24). Толика су била његова уздисања, толико је изморио и исцрпео тело, да му је кожа прирасла уз кости: „Од гласа уздисања мојих прионуше кости моје уз месо моје“ (Пс. 101:6). Видите ли какви су плодови истинског покајања? А ми, несрећници! Који блудник, који убица у наше време чини такво покајање?

Павле, који је раније био гонитељ Цркве Божије, најзад је, небеским призивом на покајање, донео плодове покајања. Какви су били плодови његовог покајања? И ко може исказати преблаженог Павла – његове постове, бдења, трудове, невоље, гоњења, батинања, окове, тамнице, бродоломе, ране, мученичку кончину? Његово покајање донело је плод Богу и привело незнабошце од идолопоклонства у истинско богопознање. Али, о несрећни ми! Који гонитељ своје хришћанске браће у наше време доноси толике и такве плодове покајања?

Петар, који се трипут с клетвом одрекао Исуса Христа, није оклевао да се покаје. Пре свега, горко је плакао; затим је цео остатак живота провео не другачије него у жалостима, трудовима и невољама, проповедајући по читавом свету Исуса Христа – Онога Кога се у дворишту Кајафином одрекао – као истинитог Бога. На крају је, због преизобилне љубави своје, пролио крв своју за Њега и с радошћу примио смрт. Дрхтим сећајући се овога, и теку сузе из очију мојих када размишљам о делима оних људи који се, било због богатства, било због страха, било због славе или других телесних жеља и удобности, одричу Исуса Христа или православне вере, а потом се покају и поново се убрајају у Цркву. Ако упоредимо њихово покајање са Петровим, не остаје никаква нада за њихово спасење.

Сви ови примери, као и безброј других, уче нас томе да ниједан грех не може победити силу покајања. Блуд, прељуба, убиство, гоњење, одрицање од вере – овај најтежи од свих грехова – и сваки други грех исцељује мелем покајања. Лекар, који жели да пронађе прави лек за излечење болести, плаши се само тога да лек не буде лоше припремљен или да не буде дат у погрешно време. Јер, мада је несумњиво да такав лек служи исцељењу болести, ако није припремљен како треба, или ако је дат у неподобно време, или не доноси никакву корист, или уместо користи још више наноси штету.

Браћо моја грешна! Ми добро знамо да је покајање једини несумњиви и истинити лек за грехе. Човекољубиви Бог је благоволео да нам га дарује као мелем за сваку немоћ, сваку страст, сваку рану и сваку повреду душе наше. Покајање исцељује сваки грех и уклања и сам траг безакоња: „Ако греси ваши буду као скерлет, побелеће као снег; ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна“ (Ис. 1:18). Покајање је пристаниште које је милосрђе Божије унапред припремило за свакога ко се бори са бурама својих грехова. Ко верује у Исуса Христа, тај ово ни најмање неће довести у сумњу.

Али, два нарочита узрока често нас спречавају да се утврдимо на путу покајања и да достигнемо ово Богом устројено спасоносно пристаниште. Први узрок је када одлажемо време покајања за сутрашњи дан, а изненада нас сустигне смртни час, у коме мелем покајања већ нема снаге и дејства – или зато што не остаје времена, или зато што је то мало времена недовољно за покајање. Други узрок је то што, иако брзо прибегавамо покајању, не чинимо то како треба: кајемо се, али понекад као Каин, понекад као Саул, а понекад попут Јуде или Фараона. Зато нам такво раскајање не само што не користи, него нам још и штети.

Сваки грех је неопростив – утолико што представља презирање закона који је дао безгранични Бог. Покајање је истински лек за ту неопростивост, али не било какво, већ истинско покајање – оно које се врши како треба и када треба. Ако се будемо кајали као блудница, као цариник, као Давид, као Павле, као Петар, као данас поменути Закхеј – то јест, са скрушеношћу и сузама, са потпуним уздржањем од грехова, са доношењем плодова покајања – тек тада наше покајање постаје угодно Богу, тада добијамо опроштај грехова и вечно спасење.

„Али ја ћу се покајати као разбојник“ – кажеш – „рећи ћу у часу смрти: ‘Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје’ (Лк. 23:42), и задобићу блаженство као и он.“ Али ако и ти будеш висио на крсту као разбојник, и стога не будеш имао времена да донесеш плодове покајања, или бар ако би могао бити сигуран да ћеш у последњем часу своје смрти имати могућност да се покајеш као разбојник – нека буде тако, покај се и не тугуј. Али, пошто не знаш ни када ће те смрт задесити, ни како ће те затећи у том страшном часу – како можеш бити спокојан и безбрижан? Како себе поредиш са разбојником? На чему засниваш своју наду за спасење, ако сам видиш и разумеш да су твоје околности толико различите од његових, као што је небо удаљено од земље?

Престанимо да грешимо, браћо! Онај ко се каје, али се не одвраћа од греха и не твори дела покајања, ко одлаже покајање за данас или сутра, ко налази разне изговоре и ко решава да се покаје тек у часу смрти – узалуд покушава да измени неизмењиво и Божанско, и, подсмевајући се ономе чему се не сме подсмевати, доводи своју душу до коначног очајања у погледу спасења. „Бог се не да обмањивати: јер што човек посеје, оно ће и пожњети.“ (Гал. 6:7)

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 1. фебруар 2025.

Један одговор

  1. Теодора каже:

    Благодаримо!!
    Помените оци и братијо
    Теодора

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци