на осму недељу по Педесетници
Данашња еванђелска прича оживљава, као што сте чули, снагу наде коју је Бог усадио у срце сваког човека, и чудесним начином усмерава је према самом даваоцу и извршиоцу те наде – према Богу, кажем, најчовекољубивијем и свемогућем. Свака људска душа има, без сумње, по својој природи снагу наде. Ни невоље, ни потребе, ни несреће, ни место, ни време, ни било шта друго не може да искорени из људског срца снагу наде. Нада нас не напушта ни у последњи час смрти, већ и тада присутна, храбри нас и обећава здравље и живот. Она сваког човека у свакој прилици јача и подржава. Земљорадник подноси тешкоће земљорадње јер се нада да ће пожњети плод; морепловац презире морске невоље јер се нада да ће избећи бродолом и стећи корист; болесник се теши у болесничкм мукама јер се нада да ће добити исцељење своје болести. Нада у ослобођење теши разноврсне жалости и олакшава разноврсне притиске које производе прогони, напади, клевете, издаје и свака друга тужна околност. Ако пак нада оскудева, онда нико неће ни на један посао приступити, нико неће наћи утеху у овој несрeћној долини плача у коју смо прогнани.
Велико је заиста Божје човекољубље! Иако је Бог због преступа лишио човека рајске сласти и прогнао га на ову земљу рекавши: „Проклета земља у твојим делима, у жалостима ћеш је јести све дане живота свога“, такође: „Трње и коров“, то јест жалости, невоље, потребе, болести, „рађаће ти“; ипак је оставио у његовом срцу снагу наде као утешну медицину против несрећа и слатки балзам против његових тужних околности.
Али, о несреће! Оно што се дешава са другим способностима које је Бог усадио у људску природу ради његовог спасења, то исто се дешава и са снагом наде. Снабдео је Бог нашу природу љубављу да ми, посвећујући је Богу и волећи Га из свег срца, наследимо Његово вечно царство: али ми, привезујући сву своју жељу за земаљским и волећи из свег срца створења, телесне страсти, светску сујету, чинимо се кривима за вечну муку. Снабдео је Бог нашу природу храброшћу, опругом наше душе, да путем ње будемо храбри против ђаволских искушења и ратујемо против грешних напада: али ми своју храброст употребљавамо за срамоћења и њоме се наоружавамо против свога ближњег. Ковач је направио нож за корисну употребу човеку: људи пак нож зло употребљавају, убијајући њиме један другог. Бог је усадио у наше душе храброст и жељу да их употребљавамо као оруђа спасења: ми пак, зло их користећи, чинимо их оруђима погибије. Такву исту злоупотребу чинимо и са надом. Бог је даровао овај велики дар наде зато да ми, у свему и свачему ослањајући се на Њега, налазимо у Њему чврсто уточиште у телесним невољама и безбедно пристаниште душевног спасења: али ми сву своју наду полажемо у људе, у сребро, у драго камење, у ствари ништавне и променљиве, пролазне и привремене, због чега нада не бива корисна и душеспасоносна, већ штетна и душегубна.
Бог је и речју научио и делима показао да на Њега, а не на људе, треба да полажемо наду. „Не уздајте се“, заповеда Он, „у кнежеве, у синове људске у којима нема спасења“: ти пак, човече, и стања, и части, и сваке користи не очекујеш од Бога, већ од кнеза. Кнез, као човек, променљив је: сада те воли и штити, сутра те мрзи и прогони. Кнез, као син људски, сада седи на највишем степену благостања, због чега ти жели најбоље; сутра пак бива бачен у дубоку јаму несреће, због чега ти његова заштита нимало не користи. Кнез, као смртан човек, сутра умире, ти пак не само остајеш без његове заштите, већ постајеш омражен од његових непријатеља. Надамо се у сроднике или у пријатеље: али они имају или снагу без воље, или вољу без моћи, то јест, или уопште неће, иако могу, или уопште не могу, иако хоће да нам помажу. Они сада обећавају много и велико, а сутра одбацују обећање и не испуњавају ни много, ни мало. Надамо се у сребро и злато, у драго камење и ствари: али и оне су сада у нашој власти, а сутра или краду лопови, или разграбљују разбојници, или их троше губици или уништавају несрећне околности, или их, најзад, одузима од нас смрт. Хоћеш ли да твоја нада има чврст и истинит основ? Нађи човека који може све да учини по твојој жељи; нађи човека који непроменљиво испуњава обећања; нађи човека који је по природи добротворан – и положи на њега своју наду. Али где би ти таквог нашао човека? Заиста таквог човека нећеш наћи. Али ћеш наћи, ако хоћеш, Бога. Он је свемогућ: „јер су у Његовој руци сви крајеви земље, и висине гора су Његове, јер је Његово море и Он га је створио, и сушу су Његове руке образовале“. Једино ћеш наћи Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“. Једино Овог ћеш наћи, Који чува своје обећање непроменљиво довека, „Који чува истину вавек“. Овог једино ћеш наћи по природи благонаклоног, јер Он суди угњетеним, храни гладне, ослобађа од сваке потребе њима окована, умудрује слепе, подиже у несреће оборене, воли праведнике, чува оне који приступају к Њему, узима на себе старање о сироти и удовици, брише грехе грешника. „Који чини суд угњетенима, који даје храну гладнима. Господ ослобађа окована, Господ умудрује слепе; Господ подиже оборене, Господ воли праведнике; Господ чува дошљаке, сироту и удовицу прима, а пут грешних упропашћује“. Зашто дакле полажем ја своју наду на немоћне, на невољне, на променљиве људе, а не на Бога свесилног, добротворног, истинитог, непроменљивог? Зашто полажем своју наду на бездушне, безосећајне и непомичне земаљске каменчуге, а не на Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“? Ако положим сву своју наду на Њега, све што хоћу, добићу што је на корист и бићу пресрећан и блажен. „Блажен коме је Бог Јаковљев помоћник његов, нада је његова на Господа Бога његовог“. Зар не верујемо Његовим речима, и зато се не надамо у Њега? Али Он је самим делима показао колико помаже онима који се у Њега уздају.
Четири стотине хиљада јаких мужева из колена Јудиног се наоружавају против осам стотина хиљада мужева, једнако јаких, из осталих колена Израиљевих: али побеђују до краја тих четири стотине хиљада оних осам стотина хиљада. „И окрепише се“, сведочи Божанствено Писмо, „синови Јудини“. Али зашто? „Јер“, каже оно, „надаше се на Господа, Бога отаца својих“. Анђео Господњи поражава у једну ноћ сто осамдесет и пет хиљада Асираца који су дошли да заробе Језекију, цара јерусалимског. Који је узрок? Тај што се Језекија, како сведочи Писмо, „надао на Господа Бога Израиљевог“. Потом се разболи Језекија смртно. Долази к њему пророк Исаија и од лица Божјег му објављује његову смрт говорећи: „Овако говори Господ: заповеди свом дому, јер ћеш умрети и нећеш живети“. Језекија иако прима са вером и стрхопоштовањем речи светог пророка, не очајава и узда се у Бога; окреће своје лице к зиду да сакупи своје мисли; потом, сву своју наду на Бога положивши, моли се, тражи, плаче. Због чега се не само исцељује, већ му се још додаје петнаест година живота, осим тога, и сам он и његов град Јерусалим се ослобађају од асирског напада. „Чуо сам“, говори му Бог, „твоју молитву и видео сам твоје сузе: ево ја ћу те исцелити, и трећег дана ићи ћеш у дом Господњи. И додаћу твојим годинама петнаест година; од руке цара асирског избавићу тебе и овај град“.
Прича данас читаног Јеванђеља шта друго је показала него то да они који се уздају у Бога никада не остају лишени Његових дарова? Пет хиљада мужева, а можда и још пет хиљада жена и деце, толику су наду положили на Спаситеља света да су пешице, не узевши никакву храну са собом, притрчали у пусто место, носећи са собом своје болеснике. Шта су добили од Оног у Кога су се надали? Да ли су добили само оно чему су се надали? Не само што је Господ исцелио све њихове болеснике, већ је и све њих благословеним хлебовима и рибама до преобиља наситио. Ученици су га молили да их отпусти, али Он није хтео да их отпусти пре него што њихове болеснике исцели и њихову глад утоли. Преиспуњено је таквих примера свето Писмо, међутим нашу реч потврђује и ова једна пророчка изрека: „У Те се уздаху и не постидеше се“; и ова једна апостолска поука показује истину: вера пак „не посрамљује“.
Велик заиста јесте дар – нада у Бога: она је пород вере. Вера рађа у људском срцу наду у Бога, а неверје и саме њене знаке заглађује. Из чега закључујемо колико је корисна вера и у овом привременом животу. Веран у невољама, жалостима, несрећама које никако не може да избегне, пружа своје руке ка небу: Боже! виче он, заштити; нада пак у свесилну помоћ бива фластер на рану његовог скрханог срца. Али неверни у неизбежним несрећним околностима, пошто нема никакву наду у Бога, не налази нити икакав лек, нити проналази какву било утеху у својој највећој патњи. Верни, будући вређан, мучен, и не добијајући ни од кога помоћ, прибегава Богу, надајући се да ће Он бити његов заштитник и избавитељ: таква нада исцељује велику жалост његове душе. Неверни, будући да нема ни вере, ни наде, ни уточишта у сличним околностима, ни лека – мучи се неисцељиво и пати неутешно. Верни и саму борбу са смрћу подноси мирно и до последњег животног часа, страхоте побеђује храбро, јер верује да смрт није смрт, већ прелазак из привременог живота у вечни живот; јер се нада да у том часу свети анђели, верних наставници и чувари, стоје, бранећи, храбрећи, помажући; због чега умире безболно, непостидно, мирно. Неверном, будући да ни у шта од овога не верује, ништа од овога се не нада, борба са смрћу љута је и неподношљива: последњи час његовог живота тужан је и испуњен смутњом и неописивим очајањем. Ужасава се он, пре тог часа и у сам тај час, одвајања од света и уништавања свог бића.
Дакле, о надо! Ти си света врлина, бесцено благо, небески балзам, савршен дар који силази одозго од Оца светлости! Ти утољаваш моје жалости; ти умирујеш жестину страдања моје немоћи; ти једина у свакој тужној и опасној прилици заступаш; ти и страх смртни прогониш, и очајање у множини мојих грехова расејаваш.
Царе невидљиви, најслађи Женише душе моје! Ти све можеш, и све Ти се покорава. Ти, који си усадио у моје срце наду, удостој ме својом благодаћу да се никада не надам у људе и у привремене светске ствари, већ да полажем увек све своје уздање на Твоју свемоћ и добросрдачност. Тада ћу бити пресрећан и блажен! Јер Ти си рекао кроз свог пророка да је блажен онај човек који је положио све своје уздање на Тебе: „Блажен човек који се узда у Те“.
