[dropcap letter=“Б“][/dropcap]јесови су у свијету посвједочили власт Исусову, коју тако не желе да признају људи.
Власт Исусова се према злодусима понијела као према покорно дрхтећој твари, и тиме јавно показала њихово постојање у овом свијету. Да људи не би сматрали да бесплотни свијет не постоји, и да би своје невидљиве непријатеље препознавали као видљиве.
Највећи пораз бјесова је – када их откривају, када скидају са њих маске којима се прикривају у свијету.
То, што су се ђаволи показали пред очима цијелог свијета – то је чак већи њихов пораз, него што је само њихово протјеривање.
Јер, они све раде, само да би у свијету остали скривени… Самоубице, пред својим самоубиством, уопште не знају да око њих стоји одвратни, (неописиво) зли дух, који их наговара да убију своје тијело, да разбију драгоцјену „глинену посуду“ која чува душу од рокова Божијих. И тај дух савјетује, и убјеђује, и инсистира, и принуђује, и застрашује свакаквим страховима – само да човјек притисне ороз или скочи кроз прозор, бјежећи од живота, од свог неиздрживог умора… Њему ни на памет не пада да тај „неиздрживи умор“ не потиче од живота, него од онога, од којег потичу и све мисли које „дају основу“ за убијање своје. Човјек мисли да он то сам размишља, да сам собом расуђује, и долази до самоубилачког закључка. Али то уопште није он, него његовим мислима говори онај којег је Господ назвао „човјекоубицом од искона“. Човјек се само безвољно саглашава, невидљиво на себе узима гријех ђаволов, усклађујући себе са гријехом и ђаволом… Само једна покајничка ријеч, само једно, макар мисаоно, оцртавање спаситељног крста и поглед са вјером на њега, и – паучина зла је растргнута, и човјек је спашен силом Божијом од своје погибије… Само мала искра живе вјере и преданости Богу, и – човјек је спашен! Али, да ли сви људи који су се спасили од самоубиства или од неког другог гријеха схватају да је поред њих стајао (а можда и још увијек стоји, или им се приближава) одвратни зли дух, биће које се опазити може само неком врстом духовне истанчаности и изоштреном духовном пажњом?
Далеко не сви људи (чак ни ако су хришћани) воде рачуна о дејствима и појавама злих духова, о којима са таквом задивљујућом снагом и јасношћу говори Слово Божије.
Отрована сталним скептицизмом, неопитна у дјелима духа, „дјеца“ (по узрасту духовном, а не по смирењу) вијека овога, чак и ако су она сједокоси старци, оспоравају реално постојање злих духова. А постоје и такви малограђани који се само ругају и смију када им се прича о невидљивим злим силама… Не подозријевају ти људи, да само њихово грубо невјеровање у оно о чему је говорио Спаситељ, и о чему су емпиријски(потпуно експериментално-научно) тврдили апостоли и сви свети у свијету, да је управо то њихово невјерје – једно од посљедица дјеловања духа чије постојање они поричу.
Бјесови имају још једну лукаву смицалицу: они наводе људе да њихово постојање схватају само у „симболичком“ смислу.
Откривање злодуховске силе у свијету је корисно за људе. И духовно-пажљив човјек ће у вези са тим имати шта да примјети у свијету који га окружује, као и у дубини своје сопствене човјечије савјести. Ако он стане на пут правог, трезвеног духовног живота – пред његовим духовним погледом откриће се многе тајне.
Зашто је Господ, изгнавши их из човјека, демонима „дозволио“ да уђу у свиње? Зашто их није прогнао у бездан? Из истог оног разлога, наравно, из којег им је дозволио да опсједну човјека. Да би се показали у свијету. Да би се цијело човјечанство удружило против њих; да би привукао људе к Себи. Бјесови су ту да пред морално инертном свијешћу човјечанства најизражајније објелодане зло у свијету.
Да су бјесови послије свог изгнања из човјека одмах нестали у бездану, људи би имали могућност да помисле да човјека опсједнутог њима нису мучили они, него нека обична физичка болест. Напримјер, „нерви“, на које се у нашем вијеку веома лако позивају учени и неуки људи. Нико, наравно, на свијету не зна на који начин физички кончићи у човјековом тијелу могу да рађају чисто моралне појаве добра и зла: напримјер, како нерви наводе људе да благосиљају Име Божије, или да страшним ријечима хуле ово Благословено Име. Али ријеч „нерви“ неким људима објашњава све. Њима је одмах јасна сва тајна живота.
Тај „простодушни“, и веома савремени, „позитивизам“ данас има много присталица, без обзира на све догађаје у свијету, без обзира на брзо приближавање свијета ка посљедњем Дану Господњем.
Гадарињани би, вјероватно, такође, на неки „научни“ начин објаснили исцјељење човјека опсједнутог злим дусима, да нису сами од њих настрадали.
Господ је, знајући то невјерје човјечије, све чинио, да би научио људе да вјерују у невидљиви свијет.
Услишујући молитву чак и демона, Господ поучава људе: зли духови постоје у свијету! Постоји невидљива сила, бесконачно покварена и лажљива, у свему, ипак, Господу потчињена, осим у поквареној вољи својој, коју Господ не може принудити на добро. Зато што суштина истинитог добра искључује свако принуђивање на њега.
Да, има злих духова у свијету! И неопходно је борити се са њима. Неопходна је бодрост у тој борби, неопходна је пажња и непоколебљива вјера у силу Христову, која руши све тврђаве непријатеља. Неопходна је заштита Христова… Тој истини је и дошао да нас научи Господ.
И ми видимо, како се опсједнуте животиње, које су до тог тренутка мирно пасле испод обалских стијена, одједном, обухваћене неким невидљивим вихором, усред бијела дана, против инстинкта самоодржања, бацају са бријега у језеро и – тону.
Тако се бацају људи на свакакве неразумне поступке, од којих се послије сами ужасавају… Колико је убистава и самоубистава спријечено, колико је породичних огњишта сачувано, колико је избјегнутих злочина – од једног јединог погледа човјека на Слово и на Крст, који видљиво и невидљиво заустављају човјечију душу пред прагом пада.
