Архива

Уко­ли­ко је дух на­ро­да жив, ако ни­је по­стао зем­ни у по­ми­сли­ма, и ако ни­је по­стао су­је­тан до те ме­ре да се на­ла­зи на иви­ци смр­ти, он­да је у ње­му жи­во стре­мље­ње ка под­ви­гу ра­ди уз­ви­ше­них и веч­них на­че­ла и за­да­та­ка ду­ха. Та­да мо­же­те да за­бра­њу­је­те под­виг, уни­шта­ва­те ма­на­сти­ре, ра­за­ра­те мо­на­шке оби­те­љи, за­бра­њу­је­те пост, мо­ли­тву, по­кло­ње­ња све­тим ме­сти­ма, али ни­шта ти­ме не­ће­те по­сти­ћи. Исти­на са не­ба за­си­ја, из зе­мље из­ни­че. Исти­на је ве­ли­ка и над­ја­ча­ће. Љу­ди ве­ре, љу­ди ду­ха на­ћи ће пу­те­ве и сред­ства за про­ја­вљи­ва­ње уро­ђе­ног стре­мље­ња ка под­ви­гу и под­ви­жни­штву пред Бо­гом, за ис­пу­ња­ва­ње Спа­си­те­ље­ве за­по­ве­сти: ко же­ли за мном да иде, не­ка се од­рек­не се­бе… (Мк. 8, 34). Ис­па­да да та скло­ност ни­је про­тив­при­род­на, већ да је, на­про­тив, нај­ду­бља и нај­при­род­ни­ја, да ни­је на­си­ље над ду­хом, већ да је ње­но од­ри­ца­ње и про­га­ња­ње нај­ве­ће на­си­ље над жи­вом ду­шом и да је ње­но по­ти­ски­ва­ње уисти­ну и про­тив­при­род­но и Хри­сто­вој ре­чи су­прот­но. На За­па­ду је на­че­ло под­ви­га уна­ка­же­но у ка­то­ли­ци­зму и пот­пу­но од­ба­че­но у те­ле­сном про­те­стан­ти­зму, ина­че та­ко оми­ље­ном код на­ших ру­ских сек­та­ша и по­кло­ни­ка те­ла. По­ста­вља се пи­та­ње до че­га је све то до­ве­ло. Је­дан од нај­ве­ћих са­вре­ме­них умо­ва, за ко­јег се, на­жа­лост, мо­же ре­ћи да уоп­ште ни­је хри­шћа­нин, умом је до­ку­чио тај­ну си­ле сва­ке ре­ли­ги­је и скре­ћу­ћи па­жњу на аске­ти­зам ре­као: „Са ове тач­ке гле­ди­шта ка­то­ли­ци­зам је огром­на зло­у­по­тре­ба хри­шћан­ства, а про­те­стан­ти­зам ње­го­во пот­пу­но од­ри­ца­ње“. Ослу­шни­те ту­гу ве­ру­ју­ћих про­те­ста­на­та, по­гле­дај­те ка­ко хр­ле к под­ви­жни­ци­ма, ка­ко су жу­ди­ли за оцем Јо­ва­ном Крон­штат­ским и ка­ко се из све сна­ге тру­де да у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској и Не­мач­кој ство­ре не­што слич­но на­шим ма­на­сти­ри­ма, и уве­ри­ће­те се у си­лу на­че­ла под­ви­га и са­мо­о­дри­ца­ња, ко­је је шти­тио и жи­во­том оправ­дао све­ти Гри­ро­ри­је Па­ла­ма.

Не заодевај се само лишћем, него пусти дубоко корене да досегнеш до извора, као што чине и платани. И тако ћеш стално црпети воду и непрестано узрастати. Када наиђе суша, неће ти нашкодити, јер ћеш имати свој сопствеии извор. Када утихне бакља којом сада пламтш ти ћеш, захваљујући својим делима већ имати запаљену другу бакљу и никада нећеш патити због таме.

Лагано корача Христос, драга браћо.
Он бира место где ће стати својом светом ногом, јер он неће да стане у крв. Он бира уске стазе на земљи, стешњене грехом, јер он не може да иде широким имањем греха. Он се провлачи између разбојника, гуран њиховим лактовима, јер он мора да се пробије напред.
Гле, долази Христос међу нас као гост, рецимо, и пита нас за пут!
„Покажите ми пут без крви, без греха и без разбојника!“.

Потребно је да се у потпуности предамо Богу љубављу према Њему и страхом Божијим, а пажњом и молитвом да се ограђујемо у свакоме часу, како се прва три, бесплодна стања, не би укоренила у души. На њиви душе мора стајати неуморни стражар – чиста савест, која ће уништити окамењеност срца и предати огњу коров страсти пре него што се овај укорени у нама и поведе нас са собом. Пламен божанствене љубави и ватрена жеља за вечним животом рађају молитву. Божија благодат, коју она (молитва) привуче, учиниће да непоколебиво стојимо у истини.

Не може се, међутим, драги моји, очекивати да на душевној њиви брзо сазри семе истине и добра. Свако семе сазрева у стрпљењу, у борбама, у зноју, током многих дана и година, у великој трпељивости.

Овако говори Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19);Царство Божије се благовести, и сваки се труди да уђе у њега (Лк. 16; 16).