Данашња недеља посвећена је спомену светог оца нашег Јована, писца „Лествице“. Није ни потребно говорити зашто је тако установљено у Светој Цркви. Свети пост није установљен само ради нашег очишћења, већ и ради утврђивања у добру – не само да бисмо поставили добар почетак, већ и да бисмо се покренули напред на путу ка савршенству.

Тако, да не би неко, потрудивши се мало у чињењу добра, савршивши неколико подвига или проживевши неко време у уздржаном животу, помислио да је већ све испунио или далеко одмакао на путу ка савршенству, данас нам се на сећање призива свети Јован Лествичник. Размишљајући о њему, треба да имамо на уму његову свету „Лествицу“ и да, мерећи по њој своје подвиге, тачније одредимо шта смо прошли и шта нам још остаје да пређемо.

Да бих вам помогао у томе, било би најбоље да укратко опишем свету „Лествицу“ узлажења ка богоподобном савршенству. Али мислим да се исти циљ може постићи и описом живота светог Јована Лествичника, јер он нам лествицу узлажења ка Богу није указао само својим списом, већ и својим животом.

Зато, чујте. Житије светог Јована Лествичника је кратко, али у малом садржи много – или, боље рећи, све. Ево како је текла његова животна стаза.

Од младости је заволео Господа и, упркос блиставим надама које су му пружали његови природни дарови и велико образовање, оставио је свет и повукао се далеко од своје отаџбине – на Синај, да би странствовањем избегао многа искушења која ометају духовни живот, и да би у самом месту свог пребивања имао живо указање на то шта треба тражити и где.

Тако поставивши добар почетак, већ при самом уласку у обитељ потпуно се предаје искусном наставнику, постављајући себе у стање као да његова душа нема ни свој разум ни своју вољу. Победивши тиме самопоуздање и самовољу, он ускоро бива ослобођен гордости, која је својствена даровитим људима, стиче небеску простоту и постаје савршен у трудовима и врлинама послушања.

Када је његов духовни наставник отишао ка Господу, свети Јован, распаљен љубављу ка још већем савршенству, већ утврђен у монашким врлинама – и спољашњим и унутрашњим – ступа на подвиг безмолвија. Изабравши за то место на удаљености од пет попришта (око једног километра) од храма Господњег, четрдесет година проводи у усамљеничком животу, у строгом уздржању и подвигу, у непрестаној молитви и богомислију, а нарочито у сузама, које су му биле хлеб дан и ноћ.

Зато ускоро достиже највиши степен чистоте и постаје сасуд посебних Божијих дарова: прозорљивости, смелости у молитви и чудотворства.

Касније, када је било потребно изабрати настојатеља, сва братија једнодушно га поставља за свог руководитеља, као новог Мојсија. Он, сишавши с горе боговиђења, даје као богописане таблице своју свету „Лествицу“, у којој је приказао образац савршеног хришћанског живота – животни пут који је сам прошао и који је Божија благодат урезала у његово срце.

Водећи тако изабране иноке, достиже крај овог видљивог живота и одлази у Горњи Јерусалим.

Ово је целокупан ток живота светог Јована. Нисам се дотицао детаља, већ сам желео да укажем само на оне степенице којима се он узвисио ка савршенству, ради поуке нама. Сваки лако може приметити да су три главне:

Остављање света са свим његовим надама,

Труд послушања по вољи духовног руководитеља,

Безмолвије, које га је учинило достојним посебних дарова Божијих и богомудрог настојатељства.

Ови степени заједнички су свим светима који су засијали хришћанским савршенствима на земљи, што се и сами можете уверити, ако са пажњом прочитате житије било ког од њих. Истим тим путем треба да идемо и ми, ако желимо не само да се називамо, већ и да заиста будемо хришћани.

Али да не би неко помислио: „То је живот монаха-пустињака, а ми, мирјани, живимо у заједници са људима – како онда његов живот може бити применљив на нас? Чак и кад бисмо желели да му подражавамо, не бисмо могли, јер се налазимо у потпуно другачијим околностима.“ Браћо, није у форми сила! Три показана степена, у оном облику у којем их је прошао свети Јован и у којем их пролазе сви монаси, ми заиста не можемо проћи, али их можемо прећи у облику који је могућ у свету и у заједници са људима – у другој спољашњој форми, али у истој суштини.

Дакле, пре свега да им дамо исправна имена:

Одречење од свега, или остављање света, вам је већ јасно.

Послушање је живот у добрим трудовима, не по својој вољи, већ по указању другога.

Безмолвије је тежња да будемо непрестано у срцу са Јединим Богом, а кад то неко достигне, тада почиње да пројављује силу Божију и прима посебне дарове.

Сада погледајмо како се ово може применити на живот мирјана – и како се већ примењује.

Оно што је код светог Јована остављање света и удаљавање у Синајску обитељ, код нас је остављање греховног и страсног живота и обраћење ума и срца ка угађању Богу. Јер свет је симбол страственог и греховног живота, док је монашка обитељ симбол врлинског живота. Онај ко остави грех и одлучи да живи свето, тај чини исто што и онај који оставља свет и ступа у манастир. Ако сте у овом посту искрено покајали и чврсто решили да више не вређате Бога својим гресима, онда сте постали подражавалац светог Јована у његовом напуштању света и повлачењу у обитељ. Остаје вам да истрајете у томе и да испуните све што то подразумева, како бисте му подражавали и у другом степену његовог узлажења ка савршенству.

На другом степену, у манастиру, свети Јован је носио подвиг послушања под руководством свог духовног старца. У нашем животу, у свету, у чему би требало да се састоји то послушање? У испуњавању заповести, којима се одређује начин живота свакога од нас – као члана породице, као грађанина и као сина Цркве. Чини оно што заповести налажу, и бићеш исправан послушник.

Ако си слуга – испуњавај заповести које се односе на слугу. Ако си отац или мајка – испуњавај заповести родитељске. Ако си син – испуњавај заповести синовства. Ако си судија – поступај по заповестима правде. Ако тргујеш – тргуј онако како је заповеђено. Испуњавај све што тражи поредак друштва. И све што заповеда Света Црква, испуњавај од најмањег до највећег.

Све ово је спасоносно послушање, јер човек не поступа по својој самовољи, већ онако како је прописано. Свети Јован је имао свог духовног руководитеља. Ко су наши руководитељи? Пастири Цркве. Иди, питај, прими поуку и поступај по њиховом савету. Они ти неће изрећи своју вољу, већ ће ти пренети заповести Јеванђеља и одредбе Свете Божије Цркве.

Дакле, онај ко је оставио грех и започео живот у трудовима врлине и испуњавању заповести Божијих у свим њиховим видовима, под руководством законитих пастира, тај постаје подражавалац светог Јована у другом степену његовог савршенства.

Како, најзад, подражавати светом Јовану у безмолвију? Ево како. Погледајмо шта је безмолвије. Споља, оно је удаљење од свих и пребивање у самоћи; изнутра, то је уклањање сваког расејавања мисли и сабирање себе унутар срца, да бисмо тамо непрестано боравили пред лицем Јединог Свевидећег Бога.

Спољашње безмолвије није у нашим рукама – у животу у свету оно је могуће само повремено и случајно. Али унутрашње усамљивање јесте у нашим рукама. Њега треба да устројавамо, старајући се на сваки начин да што чешће улазимо у себе, у своју унутрашњу клет, и да тамо, у самоћи, стојимо пред Јединим Богом. Било да сте у дому, на путу, на послу или у храму, трудите се да пажњом не излазите из срца и не одвајате око ума свога од гледања Божијег. И бићете истински усамљени, бићете безмолвници.

Жудња за унутрашњим безмолвијем рађа се у души као последица савесног труда у испуњавању заповести Божијих. Докле год страсти и греховне навике владају срцем, унутрашње безмолвије није могуће – таква је њихова природа. Труд врлине и извршавање Божијих заповести искорењују из нашег бића страсти и греховне навике. Тада се у души рађа тежња да буде једно са Господом.

Погледајте: они који су ојачали у добрим делима и расположењима често, било у молитви код куће и у храму, било у побожној мисли или читању, тако дубоко улазе унутра и погружавају се у такво безмолвије да не примећују како време пролази. И, упркос спољашњем напору, било да је то стајање у храму или читање молитве, не би желели да га прекину, већ би хтели да увек пребивају у том блаженом стању. Ово су почеци унутрашњег безмолвија, могућег и у породичном животу. Остаје само да наставимо живот у труду врлине, старајући се свим силама и молећи се да чешће боравимо у тим стањима, и да оно што се догађа повремено постане непрекидно. И биће. Господ неће оставити труд љубави. Само треба уклонити из живота све што би могло да ремети ово благодатно настројење и да угаси блажену топлину унутрашњег безмолвија.

Тако сваки од вас може постати потпуни подражавалац светог Јована. Само, браћо, „тако трчите да добијете награду“ (1Кор 9,24). Успињите се „до мере раста пуноће Христове“ (Еф 4,13). Видите какав је узор пред нама! Пред њим све наше – ништа. Шта имамо да се задржавамо на нашим малим достигнућима? „Заборављајући оно што је иза, пружајмо се ка ономе што је напред, ка награди вишњега звања у Христу Исусу“ (Флп 3,13–14). Амин.