Беседа Митрополита Владимира (Тихоницког) (+1959г.) у недељу 11. по Педесетници

ПРИЧА О ДУЖНИЦИМА, Мт. 18, 23-35.

Царство Небеско, говори се у данашњем Јеванђељу, слично је цару који хтеде да се прорачуна са дужницима својим. Доведоше к њему једног роба који му дуговаше десет хиљада таланата, то јест, по нашем, много милиона рубаља. И пошто он није имао чиме да плати, цар заповеди да га продају и жену његову, и све имање његово и да се плати. Тада роб онај поче да моли цара да потрпи, обећавајући све да ће платити. Цар се смилова, отпусти га и дуг му опрости.

Одлазећи од цара, роб сретну једног од другова својих који му дуговаше само сто динара, зграби га и нападаше га, захтевајући дуг; не марећи за молбе последњег да се стрпи још, он не хте и баци га у тамницу, док му не врати сав дуг. Видевши шта се догодило, пођоше и приповедише цару. Тада се цар разгневи, позва свог дужника и рече му: „Робе сурови и лукави, ја ти отпустих сав дуг, не требаше ли и ти да помилујеш друга твог?“ И цар га преда мучитељима, док не врати сав дуг.

Смисао ове приче је јасан. Цар је Господ наш; друг царев то смо ми, вечни дужници пред Господом. За безбројне грехе и безакоња наша заслужујемо вечне осуде и казне, али Милосрдни Господ опростио нам је све кроз Јединородног Сина Свог, Који прикова грехе наше на Крст, откупивши нас Крвљу Својом. И ево нас, примивши потпуни опроштај, слично споменутом у Јеванђељу суровом другу, веома често и најмање увреде или кривице нећемо да опростимо ближњему нашем, због сваке ситнице се узрујавамо, узнемирујемо, раздражујемо, излазимо из себе, злобимо на оног који је згрешио против нас, упркос његовим извињењима и молбама за опроштај.

Овом причом Господ нас учи да не треба тако да буде. „Ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима грехе њихове, неће ни Отац ваш опростити вама грехе ваше“ (Мт. 6, 14-16). Ако нећемо да опростимо ближњима нашим од свега срца, нећемо ни ми добити опроштај од Господа и нећемо се избавити од вечног мучења.

Ево нас на исповести кајемо се и по милости Божијој добијамо опроштај. Али морамо памтити оно што је Господ рекао у причи о неправедном дужнику, који је предат мучитељима. Ако, примивши опроштај, не бринемо о свом исправљању, већ се безбрижно предајемо истим слабостима, оне ће нам се опет вратити, и Господ ће нас предати на мучење због наше лакомислености и обмане, јер, иако обећавамо да ћемо се исправити, али често све настављамо да падамо у исте грехе, у нади да ћемо опет добити опроштење на следећој исповести. Али Господ ће потражити од нас не само грехе у којима се нисмо успели покајати, већ и раније, опроштене грехе, којима смо се вратили. Треба свесрдно да се боримо после исповести, да се не враћамо истим греховима, иначе нећемо избећи двоструку осуду и казну. Треба некако бити тврђи, одлучнији.

Из житија преподобне Таисије видимо да је ова бивша грешница добила опроштење управо зато што је стекла чврсту одлуку да остави свој грех. Када јој преподобни Јован Колов запрети Божијим судом, она би тако потрешена, тако замрзну свој пређашњи живот, да му рече: „Води ме куда хоћеш, ја све остављам, одричем се свега“. Њена чврста одлука и одрицање од неправедног богатства били су примљени као жртва, и исте ноћи преподобном Јовану Колову би откривено у виђењу како анђели уздижу на небо душу покајане Таисе.

Свети Јован Златоуст саветује да се не предајемо сну, док се не сетимо свих грехова учињених у току дана. А други старац рекао је да је „свест о греховима половина покајања“. Пре него што упознамо Бога, треба упознати себе. С тим страх Божији расте и молитва се удвостручује.

А да би достигли искрено покајање и добили отпуштање грехова, потребна су три главна услова:

Први је чврста и тврда вера у Бога; други је молитва и пост, као што је и Сам Спаситељ указао ученицима Својим, када су Га упитали зашто нису могли исцелити беснога. Одговори им: „за неверовање ваше… Овај род се не изгони, осим молитвом и постом“ (Мт. 17, 20-21). Тако је Сам Исус Христос указао на потребу поста и не само указао, већ и пример показао, постећи четрдесет дана. Такође су и апостоли постили по Вазнесењу Христовом.

Као што је познато, у времена Спаситељева, услед пада морала, паганства, идолопоклонства, служења бесовима, неверовања, бесови се често усељаваху у људе и жестоко их мучаху. Господ многе од њих исцели. Али и у наше време бесови настављају да муче људе и да се усељавају у њих посредством разних страсти, главно гордости, себљубља, славољубља, гнева, сластољубља, чревоугодништва, завести, користољубља и многих других. Ето, за борбу с њима, Господ нам указује на ова два свемоћна средства – молитву и пост.

Човек који не пости и не моли се не може савладати ниједну своју грешну навику, ниједну страст; лако подлеже искушењима и напастима непријатељским, даје место страстима да расту у његовој души; као што је речено у Јеванђељу, када бес нађе дом душевни празан, он узме са собом седам других бесова, и усељавају се у њега; и бива за тог човека последње горе од првог (Мт. 12, 43-45).

Насупрот томе, код човека који се моли срце није празно, већ заузето богомислијем; такав молитвеник постаје дом Божији, дом Духа Светога, Који се усељава у њега и моли се заједно с њим уздисањима неизрецивим (Рим. 8, 26).

Пост је такође потребан, али пост се разуме не у смислу само мењања хране са мрсне на посну, већ у уздржавању од хране и пића, од чревоугодништва, од језика и помисли срца и свих страсти. Василије Велики рече: „јер зато што нисмо постили (прекршили заповест о уздржавању и послушности), зато смо и изгнани из раја. Постимо, да опет уђемо у рај“.

„Пост и молитва, — каже други свети отац, — страсти утишавају, ум просвећују, к Богу приближавају“.

Трећи услов за добијање отпуштања грехова јесте то што је указано у данашњем Јеванђељу, опроштај ближњима свих увреда и огорчења: „…ако донесеш дар твој к жртвенику и ту се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ту дар твој пред жртвеником, и иди прво помири се с братом твојим, и онда дођи и принеси дар твој“ (Мт. 5, 23-24). Без тога немају значаја ни подвизи, ни постови, ни добра дела, као што видимо из наведених речи Спаситељевих. Или, као што каже апостол Павле: „И ако раздам све имање моје и предам тело моје да изгори, а љубави немам; нема ми у томе никакве користи“ (1. Кор. 13, 3).

У житију светог Јована Милостивог приповеда се о једном властелину који никако није хтео да опрости непријатељу неку увреду. Сазнавши за то, свети Јован, који је у то време био патријарх александријски, позва к себи властелина и предложи му да присуствује Светој Литургији у његовој цркви. Патријарх је служио, један клирик је певао, а властелин му је помагао у појању. Служба је текла својим редом. Када наста време молитве Господње и док су певали већ: „Хлеб наш насушни дај нам данас“, патријарх заустави главног појца, и властелин сам отпева „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“. Тада му патријарх приђе и рече: „Шта то радиш, шта то говориш? Ти обмањујеш Бога, говорећи да опрашташ својим дужницима, а сам нећеш да опростиш своме ближњем његову кривицу!“ Властелин би тако потресен овим речима, да се баци у ноге патријарху и обећа да ће опростити свом непријатељу и исправити се.

Добар вртлар не само да чупа „кукољ“, већ га чупа са „корењем“. Чупајмо и ми из корена мржњу и непријатељство, и не само да опраштамо ближњима, већ и да заборављамо увреде.

Молитвама светог Јована Милостивог и свих светих Господ да нас укрепи у вери и љубави к Богу и ближњему и да нас све удостоји да јединим устима и јединим срцем славимо и опевамо у Тројици Слављеног Бога. Амин.