Драга браћо и сестре, данас нас подучава паганка-хананејка, која моли Христа за своју болесну ћерку. Управо сте чули причу о њој (Мт. 15: 22 – 28). Ова је прича укор за нас и Црква нам је предаје као крајњу границу Божијег милосрђа.

Господ нас призива у вечни живот Свјом речју, Својим великим делима. Зар сте још увек глуви? Зар сте још увек безосећајни? Погледајте онда на ову незнабошкињу, погледајте и постидите се. Себе се постидите.

Размрдајмо своје хладно срце, макар стидом га размрдајмо! Незнабошкиња учи, она нас превазилази. Ми смо се, пак, срозали на ниво пагана. Ово је сурова истина! Имамо ли живу веру у Христа? Не. Деламо ли дела у Христу? Не. Исправљење, очишћење живота Христом? Не. Има ли у нама ревности да јуримо за Христом и будемо са Њим у векове? Не.

Па како смо онда Христови? Пагани? Свакако, пагани! Само да не испаднемо још и гори од пагана. Како да се не постидимо и не поучимо од хананејке?

Размислите о томе, на који начин размишља жена Хананејка и шта она чини. Хананејка, као незнабошкиња имала је своје богове и свој животни пут, као што људи имају своје сопствене богове и своје обмањиве путеве живота. Када се, пак, хананејка суочила директно са силама зла (ћерку је мучио ђаво) и када се уверила у немоћ свога пређашњег пута, она стаје на Христов пут и иде по њему. Ето првог укора (од стране) незнабошкиње!

Зар у нашем животу не нараста зло? Зар се нису изјаловиви сви наши обмањиви путеви? А ко од нас тражи излаз? Ко очекује Бога? Маса се врти у својој пометњи; понекад уздахне и застење, али не да би се истргла из неправде и ослонила на Бога.

Хананејка схвата своју немоћ, иште Бога и иде ка Њему. Како иде? Пре свега моли за милост: „Помилуј ме Господе, сине Давидов!“ (Мт. 15:22). Она не моли: „Учини, дај, испуни“, већ моли: „Помилуј ме“, мене помилуј…

Не окривљуј ме због моје неправде, не одврати се од мене због моје греховности и помилуј, помилуј. Значи, прва брига хананејке је била да осуди себе и тиме приближи Бога себи, да би задобила Његову милост. Тек након тога она моли за своју ћерку: „кћер моју много мучи ђаво“. Ето какво је било хананејкино настројење док се обраћала Богу!

Имамо ли ми такво настројење? Осећамо ли своју ништавност и недостојност пред Богом? Имамо ли настројење да побегнемо од свога смрада, да га осудимо и тек онда призовемо Бога у помоћ, када је уклоњена преграда која одваја душу од Бога?

Свакако да немамо такво настројење и такву свест. Ми на прво место постављамо: дај, учини, помози, уреди, ослободи, сачувај! Ово су наша основна мољења. Брига због сопствене ништавности је негде са стране и покреће се (па и тада само формално) само у нарочитим тренуцима црквеног покајања. То је други укор који нам даје ова незнабошкиња.

Осудивши себе и молећи за помиловање, хананејка је пошла за Христом. Јеванђеље зна за многе примере хођења за Христом. То су били апостоли, слепи, раслабљени… Али прича о следовању за Христом хананејке далеко превазилази све ове примере.

Јеванђелист сажето и упечатљиво преноси ову епизоду. Предана сили незадрживе вере, хананејка се приближава своме Спаситељу – она је презрела све, изашла ван себе; читава је у пориву према Богу, сав пулс њеног живота устрептао је у овом пориву. Она виче ка Њему, како укратко описује Јеванђеље. Викала је, није говорила, није шаптала, није тихо дозивала, умољавајући Га. На сав глас је викала: „Помилуј!“ Ово је врхунац уздизања душе, обузете вером, када душа већ занемарује оквире уобичајеног и прихваћеног.

Жена иде за Христом и виче као да је ван себе. Овај крик из срца се наставља, не само тренутак, не само тренутно, он је, очигледно био непрестан. Иде и виче, иде и виче! Овај њен крик и овај порив није ослабило нити унизило ни савршено Божије ћутање. Као да Бога ни нема, или као да Он ништа ни не чује.

„А он јој не одговори ни ријечи“ (Мт. 15:23). Бог не одговара. Као да Га и нема, а она иде и виче. Иде и виче. Овај вапај је био тако упоран, тако истрајан, да на крају Христови ученици нису издржали и они, који су обично покорни Учитељу, овај пут се мешају у Божије реаговање и заступају се за жену. „И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама.“ (Мт. 15:23)

Ето, видите колико је силан и упоран био њен вапај, да је освојио чак и туђа људска срца. „Отпусти је“ – неуморно вапије и не одустаје, иде и „виче за нама“. И она добија што жели својим упорношћу. Ученици су били уверени да ће она добити оно што тражи од милосрдног Бога, стога и моле само за убрзање милости: „Отпусти“, одмах отпусти. И сам учитељ је говорио да је чак и неправедни судија испунио молбу сиромашне удовице, која је неуморно молила да је заштите (Лк. 18: 1-8).

Ето какву је снагу имао вапај и колико је устремљен био порив душе, да су они вапијућој чак приклонили своје људско срце и као да су принуђивали Бога да се одазове. Ово је трећи прекор хананејке: сила и постојаност њеног обраћања Богу.

У сили стремљења ка Богу, није ли ова незнабошкиња изнад нас? Зар наше згужване душе носе такав незадржив порив и зар оне, будући раслабљене уопште познају такву устремљеност? Не и не! Ми смо способни само за кратки бљесак порива, и имамо снаге једино за тренутну окренутост ка Богу. Не можемо да издржимо дуготрајно, а тим пре непрекидно одвајање од земље и недоступно нам је целосно уздизање срца Богу.

Зато смо тако малодушни, да уколико Бог не одговори одмах на нашу молбу, већ се смућујемо и падамо у униније и срозавамо се у раслабљеност и суровост, да само што не прекоримо Бога. Сами расудите како се можемо у својој беди мерити са силом хананејкине душе? Али ни овим трећим прекором се не исцрпљује срамота коју нам је нанела паганка.

Даље понашање жене нам открива можда најдирљивије место у причи. Жена пројављује главну црту своје вере – смирење. Смирење је неодвојив део праве вере. Вера је одрицање од ослањања на себе. Како се одрећи себе, ако не смиреном свешћу да си ништа и да се можеш спасити једино прецртавши себе?

Међутим далеко од тога да је свака хришћанска душа способна на овакво смирење вере, какво је пројавила хананејка. И поново нас поучава.

Господњи ученици су својом молбом за жену зауставили Христа. Истовремено је и сама вапијућа дошла и наставила да моли: „Господе, помози ми“ (Мт. 15:25). Само што је Христос објаснио ученицима зашто женини вапаји као да не додирују Његову пажњу. Он је објаснио ученицима да је Његова мисија назначена за јевреје: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мт. 15:24). Сагласно Својој мисији, Христос одречно одговара: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима“. Господња мисија је брига о изабраном народу и неће ли бити Његово скретање на нешто друго исто што и узимање хлеба од деце?

Дакле, Господ у почетку ћути, као да не удостојава хананејку Своје пажње, а затим, када се ученици заступају за њу, Христос јој одговара сасвим одречно. Чинило се да је одрицање искључивало сваку наду на испуњење молбе: ко је тај који узима хлеб од деце? Након овог одвијања, жена не само што не оставља Бога, већ пројављује такву силу вере и уз веру такву силу смирења, да као да разоружава Бога и он мења своју одлуку, дајући јој оно за шта моли.

Одрицање је било одлучно и било је обучено у увредљиву форму: жена која моли упоређена је са псима, које не постављају за сто да једу заједно са децом. Међутим у жени није било ни сенке увређености, незадовољства или пада устремљености и одвајања од Бога. У њој је остала пређашња вера, упорна и непоколебива. Ова вера, обојена безграничним смирењем, прихвата одговор Господа као Божију правду и свакако Му се потчињава свом душом својом.

„Да, Господе“, говори жена, исповедајући мудрост и праведност Божије воље. „Да, Господе, Ти си дошао ради изабране деце и Твоја се сила излива на њих, а ја не припадам деци и не смем ни помишљати о Твојој заштити по мери деце. Ја недостојна, заиста, желим да као пас будем крај Твојих ногу“.

Опет се чује несмањења молитва вере и још се појачава смелошћу смирења: „Да, Господе, ја сам као пас недостојна пуноће Твоје милости, онога што изливаш на Своју децу, али и када деца једу, од њих падају мрве и пси испод стола их сакупљају“. „И пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“ (Мт. 15:27).

Господе, ево ја се као пас пружам за тим мрвама. Деца неће бити увређена, а мени ће бити довољне и мрве Твоје љубави. Као пас, лежим крај Твојих ногу, и не маштам и не молим за храну коју једу деца. Дозволи ми да покупим макар малу мрву, која се откотрљала са стола! Не терају псе који сакупљају мрве, а верујем да ће и мрвица Твоје љубави и моћи вратити моју ћерку у живот“. Тако је одлучна била сила њене вере и смирења у вери. У Јеванђељу нећемо наћи причу о силнијој вери.

Ова смирена вера и приморава Бога да се одазове. Дирнут силом њене вере, Господ јој испуњује молбу – исцељује ћерку и уз то хвали одлучност вере ове жене: „О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа“ (Мт. 15:28).

Браћо и сестре! Ово дело хананејке, овенчано Божијим одазивом – зар није укор за нас? Зар се није оваквом пројавом вере незнабошкиња уздигла на недосежну висину? Тешко се можемо упоредити са њоме. Ми смо у својој слабој вери тако самоуверени, да уколико одмах не будемо услишени, брзо се хладимо, доживљавајући Божије ћутање готово као личну увреду. Бива чак и да постанемо окорели, да се затворимо у себе и спремни да одступимо од Бога. Недоступно нам је живо схватање своје безвредности! Привид смирења површно клизи по нашој души и нисмо способни да дођемо до истинског самоодрицања.

Зато нам је практично немогуће да се понизимо дотле да гледамо на себе као на последњег пса и недосежно нам је да сматрамо за велику срећу ако нам за сву нашу веру и преданост Богу по каткад допадне по нека мрва Његове благодати. Ето зашто су пориви наше вере туђи и остају бесплодни.

Смирена вера незнабошкиње постала је идеал за нас, хришћане. Њена вера и смирење су приморали Бога на одговор. Таква је њихова сила и она је поставила ову иноплемену жену испред верних.

Изведите сада закључак, драга браћо и сестре. Ви, који сте научени вери као сили душе и који сте сазнали да вера треба да буде непрекидни пламен ка Богу; ви, којима је откривено, да вера обезбеђује приближавање Бога, и који сте увидели да вера приводи у Божије подручје и ослобађа од потчињавања земљи – сада се на примеру хананејке још једном научите каква треба да буде вера. Како је неуништива била њена упорност и како потпуно њено предавање себе Богу уз потпуно самопонижење! И нека нас добро застиди, до бола застиди, пример незнабошкиње-хананејке. Нама је све откривено и јасни су нам путеви вере, а опет смо безживотни, идемо тромо и тужно, клизимо по површини вере и не напуштамо себе и своју безвредност, немамо упорно тражење Бога, као јединог центра живота.

Истовремено нека нас пример ове незнабошкиње-хананејке бодри. Ако је она, туђа и неверна, привукла на себе Божије милосрђе, то је пре Он близак Својој деци и Његов одзив нам је осигуран. Ако се губите и скрећете са пута, ако губите своје синовство, нека вас овај пример подигне.

Ни тада се не предајте злу и не остајте у неправди, већ молите као хананејка: помилуј, помилуј! И не слабите у томе, уколико Господ буде ћутао и ви дуго, дуго, не бивате услишени. Смиравајте се! Реците себи да је Бог заузет децом, преданом и послушном, а ви сте неверни Богу и недостојни брзог одговора. Смиравајте се и сматрајте се за последњег пса Божијег Дома.

И у непопустљивој преданости Владики, легните крај Његових ногу и ловите Његов поглед и стражите Његову жељу, како би му само угодили. Сматрајте се достојним да задобијете тек малу мрвицу Божијег дара, не више, само једну мрвицу. Желите и тражите, да би таква мрвица са Божијег стола пала код вас. И мрвица спасава, јер је Божији дар свемогућ!

Као хананејкина кћер, и ваша душа ће „оздравити од онога часа“ и остаћете са љубљеним Богом својим, више не као пси који леже, већ као Његова вољена деца за сву вечност.

Амин.