31.05.2015.

Запис из обновљеног српског манастира Подмаине код Будве Не треба да се плашимо ових времена!

Када се све рушило, 90-их година, почели смо као народ да разазнајемо темеље нечега што је много старије и јаче. Данас препознајемо снажна и непоколебљива здања нашег светог православља – каже игуман Рафаило

Поноћ је. Дажд не престаје. Монашво манастира Подмаине и јеромонах Рафаило, игуман, служе свеноћно бденије у великом храму Успења пресвете Богородице. У спомен св. Харалампија, уочи св. Сименона Мироточивог, звоне звона манастирска. Пуно је народа, много је младих ове ноћи. За певницом, са леве и десне стране, смењују се монаси подмаинског бројног братства.

Саслужују свештеници, монаси из околних манастира, архимандрити православног приморја. Народ и свештенослужитељи поју међу прастарим, по красоти чувеним фрескама, окупани мирисом тамјана. Повремено се проломи потмула грмаљавина, или бљесне севница, па се небо ућути.

Атмосфера је несвакидашња, не ради бденија и дубоке ноћи, већ због спознаје да смо у амбијенту који по аутентичности, на древност подсећа, осетили да смо за трен прешли ону границу обичног и овоземаљског, осетивши сву лепоту тајне – предачке.

Мирис тамјана и свећа. Осветљене су маленим пригушеним лампама певнице са обе стране тако да се тешко разазнаје лик монаха. Испред велелепног олтара горе кандила, лелујаво и повремено монаси благо заљуљају те чудесне жишке, које нетремице исијавају. Прастари јелеј светлошћу воштаница монашку тиху молитву осветљава. И полијелеј један монах у облику крста зањиха… и разлетеше се векови. Осећај је нестваран, као да нас појање на небо носи. Иконостас, у полумраку, у ритму полијелеја светли. Учини нам се да иконе живо трепере и да нас Богородица руком мило позива. Неким неземaљским, плавичастим светлом све је обасјано. Уз молитву смо, а увелико свиће.

Сињи дажд још сипи.. Звона манастирска огласише крај свештенослужења. Зајутрило је.

Док је у огромном камину ватра жарко пуцкетала, молитвеници, народ, поседоше са свештенством и монаштвом у пространу гостинску трпезарију. Напољу жестока бура ковитла кишно јутро. Огањ великог камина нас је окупио и издашно грејао. Као да се сви, и стари, и нови, познају целог живота. Седе, или стоје, пију чај или кафу, узимају послужење и причају, тихо, а слободно и некако радосно. Топло је, а напољу на камом поплочаној порти, слива се зимска киша и сивило новог дана.

Манастир Подмаине, повише Будве, узидан у јадранска брда и беле висине, као да је постао нетакнути и најтананаији део вечите црногорске каменитости. И сваки градитељски детаљ говори да је неимар брижно зидао, са мером, стилом и суптилним осећајем за лепоту, годинама бдио над  разрушеном светињом, која је полако добијала ново, живо рухо. И као да је сваки прозор узидан временом прошлим. И двери манастирске. И камена фасада цркве и продавница, књижара, и монашка трпезарија. Све је каменом узидано у ово време.

У старом делу светиње, испод трпезарије, степенице воде у древну камену капелу и подруме древне. Почев од капеле кренуло се и са обновом. Фреске и ктиторска композиција у параклису Ваведења Пресвете Богородице казују да је градитељ манастира био св. Стефан Дечански, који је био ктитор и оближњег манастира Дуљево. Подмаине је немањићка светиња. Нама – у аманет остављена. Предање каже да је на овом месту постојала ранохришћанска богомоља.

У  пространој монашкој трпезарији – мир. Тек када стиже игуман, појави се и један монах проседе дуге косе у реп сакупљене. Носи послужење. Утисак да се баш жена, без ризе, овде, у монашкој трпезарији не очекује, не зато што они то не воле, него је то напросто – реткост.

Отац Рафаило је, релативно млад монах, у братство Подмаине стигао је, како рече, 2004. године. Казује о обнови светиње.

–Реконструкција храма трајала је више од 17 лета. Средином 90-их, у разрушено здање стигао је схимонах Сава, са тројицом искушеника, садашњим архимандритом Бенедиктом, игуманом манастира Михољска Превлака, и оцем Агатоном. Нажалост, јеромонах Захарија се упокојио. Био је то почетак реконструкције, а они стуб обнове Подмаине.

Кроз историју светиње, сем Немањића, у храм су се уграђивали и Петровићи, владика Василије, владика Сава, св. Петар Цетињски, владика Петар Други Његош који је овде проводио много времена. Манастирско здање је импозантно и по изгледу и по многобројном братству – за црногорске прилике. Наравно, све то захваљујући онима који су направили прве кораке, и највише потегли, на челу са старцем Савом. Старац Сава Коматовић је, пре него што је прешао у Црну Гору обновио потпуно порушени манастир Стубал, код Краљева. Обновио је са својим монасима, веома брзо и тада потпуно запуштен  манастир Дуљево. Биле су то године када се у великој држави све распадало, јер тада вјере скоро да није ни било, а старац Сава, апостолском вјером започиње да обнавља наше светиње. Знао је да каже да је Бог богат, и Бог му је давао.

Кажете да је у једном делу историје, скоро век и по, манастир био запуштен.

Владика Петар Други Петровић Његош је због несрећних и неповољних историјских околности, уцена, условљавања, био присиљен да прода Подмаине Аустроугарима, као и манастир Стањевић, испод Ловћена, у којем је дуго времена боравио Св. Петар Цетињски. После продаје, манастир је био  аустроугарско војно утврђење. Има података да су туђински војници покушали да оскрнаве светињу подмаинску. Параклис Ваведења био је затвор за локално становништво, за оне који су на било који начин игнорисали силу и вољу окупатора. Постоје подаци који говоре да су окупаторски војници и на друге начине скрнавили нашу светињу, и десило се да је, тако, преко ноћи умрло 20-так војника. После тога су преостали војници панично побегли из Подмаина. Светиња је престала да функционише као живи, активни манастир. Дуго је био запуштен.

Поменуо бих локалног свештеника Филипа Тановића, који је уз помоћ прилога које је годинама сакупљао овде и по иностранству успио да откупи манастир Подмаине. Пошто црква није имала тада снаге да обнови живот у манастиру, припала је његовим наследницима. Године 1979. у разорном земљотресу, порушено је и оно што је остало. Сада је враћена снага и сјај велике светиње коју је она некада имала. Успеније је слава великог храма, а Ваведење је празник параклиса. Манастир Подмаине су данас један од најљепших светиња у митрополији.

Колики је значај ове светиње за Будву, и наравно, ширу околину?

Манастир Подмаине и сви манастири црногорско-приморске митрополије СПЦ имају посебан значај. Ово подручје има јединствену позицију у нашем читавом православљу и стратешки је изузетно важно. Они су наш  духовни бедем и осматрачница, од којих не зависи само духовни живот у Митрополији, него и много шире. Манастирска врата су отворена за све људе, па и за оне грешне, оне који су отпали, који су издали.  И за све оне који су се на било који начин огрешили о Бога, о ближњег, има мјеста у православној цркви. Воља Божја је да сви људи познају истину, и да се кроз цркву спасавају. Уз то, ово савремено вријеме је обиљежено жестоким ударима лажних учења и наметањем информација, које та учења форсирају. Њиме покушавају да разарају ткиво српског народа. Чињеница је да је наш народ угрожен са свих страна. Због тога треба да имају истиниту свјетлост и исправне духовне оријентире. Православни манастири и наша СПЦ, која траје, има свој континуитет, ненарушен још од апостолских времена, то могу да им понуде. Наша црква православна је носилац те вијечне свијетлости.

Српски народ у Србији, српским земљама, у Црној Гори више од 17 година преживаљава тешка искушења. Колико су битни у ово време стабилна и јака вера и  јединствена црква?

Она је драгоцјена у сваком тренутку за наш народ. Без обзира на сва искушења која су нас задесила, мислим да овај историјски тренутак нуди много више доброг, у духовном смислу, оног што је добро за нашу вјеру и наше спасење. Према мом мишљењу, ово вријеме има огромне предности, у односу на она друга, прохујала, зато што, по Божјем допуштењу, много тога што нам је некада као народу одузимало пажњу, а кроз пажњу и снагу срца – срушено је! На тим свеопштим рушевинама почели смо да препознајемо темеље нечега што је старије од свега тога и много јаче.

Данас препознајемо снажна и непоколебљива здања нашег светог православља. Не треба да се плашимо ових времена, нити да се смућујемо. Напротив! Треба се радовати. Ето, и поред свега, данас толико лијепо изгледају наше светиње и поред покушаја да се оне потисну. Љепше су него икада. И наше свето предање, литургија, наши обичаји, учење наше свете цркве, мудрост светих отаца. Баш те чињенице, нама православним хришћанима дају смјелост и храброст да се цркви вратимо слободно, али и озбиљно. У православној цркви нема компромиса, јер Бог од човека очекује да приђе свим срцем, душом, умом, свим животом својим.

Данашња цивилизација, култура, свијет, постали су напорни, агресивни, мрачни и сурови. Све више се та демонска позадина и дух, и демонски лик свијета – појављује и разоткрива. У данима, годинама, које су пред нама, све више ће се откривати. У тим екстремним и патолошким појавама савременог свијета и живота, црква Божја ће све више човјеку да буде потребна. Само у њој ћемо моћи да се склонимо од тог смртоносног вјетра, који долази. Веома важно је да наш народ то схвати. Наравно, у томе треба да помогне свештенство једном снажном и неразријеђеном апостолском проповијешћу. Наш народ, осим православних обичаја, веома мало зна о темељима наше вјере, а они су апостолска проповијед и Христово Јеванђеље. Нашу Цркву не можемо разумјети без комуникације са светим апостолима и објављеном речју Божјом. А црке и манастири управо то желе да пренесу. Ријеч Божја је тиха и ненаметљива, а моћна и животворна.

Колико је обновљена вера у манастиру Подмаине утицала на позитивне духовне промене у народу у Будви и околини?

Обнова манастира Подмаине, ишла је паралелно са новом ситуацијом  у малом граду – Будви. Ако већ говоримо о Будви, треба нагласити да је Будва сада нови град. Оваква Будва, какву сада гледамо, стасавала је уназад 15-20 година, онолико колико се и манастир у Подмаини обнављао. Народ се саживљавао, препорађао. Огромном снагом светиње, милошћу Мајке  Божје,  даје снагу и онима који су манастир обновили, онима који данас овде живе и и нашем народу. Бољитак и напредак у Будви не може а да се не примјети.  Евидентан је велики повратак народа цркви и то је благодат Божја. Ми у цркви сматрамо да смо макар мало успјели, ако скренемо пажљу на раскош божанске литиргије, којом хранимо себе и народ у овим оскудним временима.

Када уђемо у нашу православну литургију, заборављамо на дневне извјештаје, зато што је овдје то толико далеко да се не региструје. Колико год „свијет” покушао да наметне своје стање, свијетлост литургије све то брише. За оне који пажљиво слушају, од самог почетка литургију управо тако је доживљавају. Мислим, прије свега, на оне људе који су успјели да уђу у унутрашњи простор цркве, у такозвани тајанствени наос, тајанствени, мистични простор. То је оно што се срцем региструје. Све то је веома озбиљно, јер Црква се не шали. Када почне литургија, ми смо у царству небеском. А шта се дешава изван није неважно, црква то не игнорише, али покушава да нас евакуише, не у неке збјегове, или атомска склоништа, него да нас уведе до вијечнога Бога, који кроз свету литургију итекако узима учешћа у времену, и у животу свакога од нас. Онда се формира оно што називамо хришћанском заједницим или црком; света у којем нема панике,  нема очаја, бојазни, и такве људе нећете наћи приљепљене испред ТВ екрана, нити на некаквим јавним протестима, нема их тамо гдје усиљено покушавају да – где Свјетлости нема – Свјетлост накарадно имитирају.

Зашто људи понекад имају тежа искушења у животу?Тада већина мисли да их Бог за нешто кажњава.

Наш народ, у већини, живи без благослова Божјег у неком илузорном простору. Управо, Бог тада допушта велика страдања људи, јер другачије јеванђелска ријеч не може до њих да допре. Толико су испране свијести, као под дејством хипнозе, до те мере, да такав човјек не би ни самог Бога разумио. Ако му се претходно не десе неки велики ломови, и не попуца та вештачка конструција, коју човјек непрекидно гради бранећи се од Бога. Бог му може помоћу само тако што ће дићи у ваздух мостове које он гради и тада човјек завапи и Бог му покаже мост који води од земље на небо. Али, народ је обично незаинтересован за овакво сагледавање живота, обично хоће да Црква помогне, ако треба нешто везано за замљу и стицање, или да моли светитеља да му помогне да „,посао крене ”, да се испити положе, углавном оно што је везано за земаљско царство. А само Јеванђеље почиње  и проповед св. Јована Претече – Покајте се, односно промените се. Свако искушење које имамо, а при томе се клонимо царства небеског, за човјека је неминовно. Како кажу свети оци – „Човјек себи испрограмира пад и проблем удаљавајући се од Бога”. Ако човјек уђе у савезништво са оним који је први направио проблем на небу и увијек га изазива на земљи, мислим на палог анђела, имаће проблем при исходу душе из тијела. Али то је проблем који више неће моћи да ријеши и то је почетак вијечно нерјешевог, вијечних мука. Дакле, искушења, проблеме у животу, Бог допушта да би нам помогао да се вратимо цркви. А људска потреба за царством Божијим је свима нама толико блиска, ближа него нама наша најдубља мисао, јер царство Божје је у нама самима, а ми то покушавао да нађемо негде изван себе. Ако увек гледамо у неког другог, а не у себе, онда сигурно имамо неки озбиљан проблем са собом. Јер нисмо задовољили суштинску потребу нашег срца. Наша црква даје одговоре на сва та питања, само што је треба озбиљно саслушати.

Шта је молитва? Какав је значај молитве у духовном животу сваког човака?

Молитва је живот. А до живљења у молитви долази се кроз цркву. Молитва је велика умјетност. Тако су је назвали професори духовне филозофије, научници. Молитва је наука над наукама, наука живљења са Богом у себи. То је тежња нашег срца да живи на небесима. Небеским животом. Али пошто је срце повријеђено гријехом, падом, а ехо тог пада и после крштења и даље постоји, због људских страсти, постоји тај подвижнички метод цркве, како да дођемо до тог стања, до остварења свих чежњи, које се кроз молитву пројављују. А молитви која долази из срца које је у сугласју са Богом,  својом вјером, таквој молитви је све могуће. Таквој молитви и таквом срцу се не одбија. Али постоји један услов који Господ поставља, да је такво срце свима све опростило. Такво срце има смјелост да тражи, и што год буде тражило даће му се. То су потврдили наши свети оци безброј пута. Иначе, молитва цркве има страховиту силу. Навешћу један примјер, у светој литургији приносимо хљеб и вино, а осмјелили смо се благовољењем Оца, оваплоћењем и жртвом Сина, обећањем Духа, да ћемо саборно, кроз литургију поштујући хијерархију и структуру цркве, изазвати помијерање неба, да ћемо изазвати дејство Духа Светога, којим ће се хљеб претворити у само тијело, а вино у саму крв Господњу. То је молитва цркве, преко тога нема! Нема жеље изван ње!

Зашто човек тако тешко опрашта?

Због гордости и због дјеловања демонских енергија у себи. Човјек је биће које, или живи Духом Светим, или је покретан духом нечастивог. Нечастиви је дух мржње и човијек који не опрашта, покретан је тим духом. Господ је рекао „Ако ви не опростите ближњем сагрешења њихова од срца, ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша”. На самој капији Часног поста је недеља праштања и ако хоћеш да осјетиш свијетлост Васкрсења – онда опрости. Шта човек изгуби када опрости – само гордост. Силуан Атонски је рекао да човијек који мрзи, односно не опрашта „јесте непријатељ саме Цркве. Такав човијек нема духа Христовог у себи.”

Шта је благодат?

Благодат је енергија живога Бога, коју човијек добија у цркви, она је нетварна – беспочетна, за разлику од енергије сунца, електроенергије. Благодат се излива из бића Божијег и преко ње човијек општи са Богом. И благодат се искључиво и једино дешава у оквирима Цркве и кроз свете тајне. Благодаћу је човијек обожен.

Оставите Коментар