DSC_0405

16.02.2017.

ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама, а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији. Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подражавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника, много „духовнији“ од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па га онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада „поклоник-претворен-у-ученика“ пада у мрежу самооправдања заблуделог „старца“ , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

јеромонах Јона (Пафхузен) 

2 Коментара

Sonja Leugermann

пре 7 месеци

Исус, када је се после васкрсења јављао својим ученицима - питао је једном приликом три пута "Симоне,сине Јонин љубиш ли ме?"....њему је то било нелагодно ..... као и нама сада када овако,благо укорени видимо да бринући се за неку најбољу духовност заборављамо на њега... Као да каже - да је најважније да се само то увек питамо - љубимо ли га ?-да без њега и љубави према њему било где и ским неможемо ништа постићи.

Гордана

пре 7 месеци

Нажалост, наша стварност потпуно потврђује овај текст. У цркви је пуно људи који потпуно игноришу наше парохијске свештенике и њихове савете и благослове, увек са оправдањем да је "неко у том и том манастиру" рекао другачије и да наши свештеници нису" довољно" православни . То ја онај удар с десне стране о коме често говори отац Рафаило, који је много опаснији и перфиднији од ударца са леве стране.Велика је одговорност наших монаха и требало би да нас заблуделе саветују да се обраћамо нашим пастирима којима нас је Бог поверио и да их слушамо.

Оставите Коментар