03.04.2020.

И ево, понављам, у време Великог Поста једна недеља је посвећена Јовану Лествичнику, јер нас он учи усхођењу, каже нам да је оно могуће. Ево, иди по овој лествици, бори се са својим страстима и узићи ћеш на ову висину на којој ћеш постати свет! Зато нас Црква у ову недељу, претпоследњу у Светој Четрдесетници. Одмах након њега, пред наш духовни поглед ставља преподобну Марију Египћанку – ове недеље ће се читати њено житије (на првом бдењу), а одмах затим и прослављање, Похвала Богородици. Зато што ако будеш ишао по овој лествици, можеш доћи до стања преп. Марије Египћанке, која се подигла из дубине свога пада и узишла тако високо да је могла да стоји у ваздуху док се моли! А затим похвала Богородици: човек се може толико узвисити, дотле да жена може да постане Божија Мати, да је она, Приснодјева Марија, достојна да да људско тело Самоме Богу, Који се оваплотио од Ње, наше славе, славе читавог људског рода. У таквом озарењу пролази Велики Пост… Ето чему нас може привести истинско покајање!

15.03.2020.

Исихија је грчка реч и означава тишину, мир. Посебна тишина, посебан мир – мир у Богу. Ово су били монаси, који су живели нарочито строгим хришћанским духовним животом и подвизавали се нарочитим подвигом – такозваном Исусовом молитвом. Она је веома кратка и састоји се из свега неколико речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Они су се подвизавали, молећи се овом једноставном молитвом, тако да се њихово унутрашње стање на сасвим посебан начин изражавало спољашњим. Они су творили Исусову молитву, сједињујући је са посебним положајем тела, нарочитим поклонима, нарочитим ритмичким дисањем. Данас је постало модерно занимати се за то. На (Далеком) Истоку, у Индији, су постојали јогини, људи који су на неки посебан начин дисали док су се молили. А код нас у Православљу се развијао духовни живот на другачији начин. На Светој Гори су много боље него у Индији знали да спољашњи начин молитве може одговарати нарочитом унутрашњем стању душе, када се молитва споји са извесним правилима дисања и положаја тела. Таквом нарочитом молитвом су се молили Исихасти, којима се придружио Григорије Палама. А они који се моле на овај начин, водећи нарочит начин живота, достижу најузвишенији степен духовности, најузвишенију меру

07.04.2019.

Оно, смирење, отоврило је срце Богоотроковице за примање Духа. Њеним смирењем свет се удостојио Божијег прихватања у Благовестима. И Црква говори, да се данас Њој, која је у овоме тренутку постала Мајка Божија, радује сва творевина Господња, сабор Анђеља и људски род. И са таквом љубављу и схватљивом простотом као да говори, да као и Њена душа, тако и свака људска душа може да се отвори да прими Духа, силом тога истога слободнога смирења, које порађа љубав према Богу, у којој је сваки почетак усмерености ка истинском добру и ка истинској лепоти, истинска стваралачка стихија људскога духа.

02.09.2018.

Али, уколико Бог све људе позива да буду учасници свадбене трпезе Његовог Сина, ако „жели да се сви спасу и да дођу у познање истине“, ипак, јадни ми, не желе сви људи ово спасење, и не одазивају се сви људи вером на позив Божји. Штавише, чак и међу онима који се вером одазивају, мало од њих постају учесници царства благодати и задобијају све оно што се може задобити на благодатној свадбеној гозби. На свадбу се долази у свадбеној одећи. На Божји позив, који зове у царство благодати, треба се одазвати вером и делима вере, односно животом, сагласним са вером у Бога.

15.07.2018.

Сва наша страдања, појединачна и заједничка, сва мука у животу је увек због тога што смо ми поробљени страстима. Оне нас приморавају да служимо греху, односно злу и одузимају нам истинску радост. Оне гасе огањ који души даје истинску светлост и топлоту. У почетку као да испуњавају живот, али га у самој свари опустошују. И тада наступају разочарења, душа хладни и отврдњава. Страсти нас, неприметно за нас саме, претварају у хладне и празне и лењиве и прорачунате себељупце. Предавајући им се, обогаљујемо и наш живот и живот у свом окружењу. А предајемо им се често, тешко нама, и сувише лако и тако сами у себи затамњујемо светлост образа и подобија Божјег, по којима нас је Бог створио.

24.06.2018.

Ми на исповест долазимо са истим настројењем какво имамо и у животу: Када човек у нечему погреши, нешто не учини, каже нешто што не треба, одмах почиње да га мучи савест. И он се извињава, раскајава се за учињену погрешку. И на душевном плану он преживљава ово раскајање. Када се извињава, он чак постаје задовољан собом. Сам себи почиње да се допада: „О види какав сам ја!“ Готово на исти начин човек долази и на исповест, прилази тајни покајања: “Ја, Господе, извини, ја то нисам добро учинио, погрешио сам. Извини!“ И у њему се одмах јавља самозадовољство: „О какав сам ја! Ја признајем свој грех, ја га видим, ја га осуђујем.“ И у овим доживљајима, у овим емоцијама он и остаје. Мења ли га овај доживљај? Уопште не! Онакакв какав је био пре исповести, такав остаје и након ње. У њему се ништа није изменило. Нема никакве промене. Стога овај мрак у коме живи, имајући „землевесни“ ум, остаје у души. Стога је у њему тако мало радости. Али закон, као да је испунио… Закон…