27.03.2019.

у другу недељу Великог Поста, Господ нам се обраћа устима светих и каже: „Човече, сети се откуда си ниспао… познај своју племенитост, не заборави на сродство између тебе и Бога. Не постоји таква блискост као у теби, у твојој души, са Богом… Син Божији – Христос, зажелео је да ти буде брат и „бивши послушан Оцу до смрти, и то до смрти на Крсту“, дошао је да би ти вратио изгубљено достојанство. Кроз Христа досежеш у живот у Богу, досежеш га верношћу Христу, послушањем и светим Причешћем. Не бој се послушања. Послушање Богу, то није ропска покорност, већ дело – дело љубави“.

17.03.2019.

Али Тајна Трпеза није установљена ради анђела, већ ради људи, ради немоћних, слабих, до гроба склоних греху, људи. Чврсто веруј да и када би био тако чист као што су чисти свети Анђели, чак ни тада не треба да се сматраш достојним светог причешћа. Умивен си водом Крштења, очишћен си сузном исповеђу, ето твоје припреме за (примање) Тајне (Причешћа)! Не престајеш да се осећаш као грешник? Приступи трпези установљеној за отпуштење грехова – она ће спалити трње твојих грехова. Хладан си и мрачан? Сувоћа ти терети дух? Али уколико си такав и поред тога што се дотичеш извора живота, шта би тек било са тобом, уколико будеш лишио себе општења са вечним животом? Не, баш због тога што осећаш своје духовно сиромаштво, пожури да се обогатиш богатством Христовим.

10.03.2019.

Ми смо робови свега и свачега, само нисмо Божији. Бог се увек оставља за касније и због тога, свакако, у овом животу трпимо штету. Пост се и предузима са тим циљем да би, насупрот овоме, зауздали сав свој спољашњи живот: да би смо зауздали свој стомак, зауздали своје очи, зауздали своје уши, зауздали свој језик – све то по могућности ограничити, да би се у нашем животу откриле „реке воде живе“ – Духа Светог. Што више притешњавамо своју душу и тело, тим се више у нама разгорева дух, самим тим, ми му дајемо слободу. Господ је ради тога и дошао на земљу. Тако је и рекао: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио“ (Лк. 12, 49)! Хоће ли се у нама овим постом запалити огањ, или ћемо се једва вући, као што смо и прошлог поста, ништа не постигнувши и изишавши из поста, да видимо да смо остали исти какви смо и били? Тешко је надати се да ћемо се потпуно променити, али уколико не постанемо макар за нијансу бољи, то ће већ бити лоше.

18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

04.03.2015.

А шта се догодило при сусрету Натанаила са Господом Исусом Христом? Натанаил није узалуд дошао и видео. Тачније, Христос је приметио како Му се он приближава и рекао је: „Ево правог Израиљца“. Господ га је похвалио, јер је знао, да је он – смирен човек. Натанаил приговара Христу, али Господ види његово срце. „Ево правог Израиљца“, „јер нису сви Израиљ, који су од Израиља“. Но, овде је истински Израиљац. Истински следбеник доброг примера богоизабраног народа. Он је био истински син праведног Јакова, тај, који је нелажно исповедао веру Израиља, тај, чије је исповедање вере било сагласно са његовим животом. Он је тај, у коме нема никаквог лицемерја. Нема ничег лажног у односу према Богу, искрен у покајању за своје грехе. Истински Израиљац – православни хришћанин – чудо Божанске благодати.

26.02.2015.

Великопосни разговор у храму св. Екатарине на Вспољу елики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је смисао покајања и зашто је

25.02.2015.

Проповед на недељу Праштања и сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања