18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

04.03.2015.

А шта се догодило при сусрету Натанаила са Господом Исусом Христом? Натанаил није узалуд дошао и видео. Тачније, Христос је приметио како Му се он приближава и рекао је: „Ево правог Израиљца“. Господ га је похвалио, јер је знао, да је он – смирен човек. Натанаил приговара Христу, али Господ види његово срце. „Ево правог Израиљца“, „јер нису сви Израиљ, који су од Израиља“. Но, овде је истински Израиљац. Истински следбеник доброг примера богоизабраног народа. Он је био истински син праведног Јакова, тај, који је нелажно исповедао веру Израиља, тај, чије је исповедање вере било сагласно са његовим животом. Он је тај, у коме нема никаквог лицемерја. Нема ничег лажног у односу према Богу, искрен у покајању за своје грехе. Истински Израиљац – православни хришћанин – чудо Божанске благодати.

26.02.2015.

Великопосни разговор у храму св. Екатарине на Вспољу елики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је смисао покајања и зашто је

25.02.2015.

Проповед на недељу Праштања и сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања

23.02.2015.

Ето због чега се кајемо, ето због чега плачемо у време Великог поста. Због тога што многе дане који су нам били дати за покајање, за испуњавање Божијих заповести, дани када смо могли да живимо с Богом, стојимо пред Његовим лицем, ми смо проживели без Њега, далеко од Њега. Драгоцене дане живота дароване нам да би могли да се приближимо Богу, ми смо проћердали, изгубили. Живот је био дан свакоме од нас да би пришли Богу и видели Га лицем лицу, али ми Га нисмо видели. И ко зна колико нам још Великих постова треба да преживимо, колико нам је још могућности дато за покајање. Можда ће за неке који стоје овде овај Велики пост бити последња шанса да прегледају свој живот и да се окрену Богу.

23.02.2015.

По речима пророка, пост се састоји у томе да се одене наг, нахрани гладан, подели свој хлеб са ближњима. Суштина поста је изражена у речима: „даруј гладноме душу своју“. Пост је време када треба да заборавимо на себе, да се научимо да жртвујемо себе ради других. Време Великог Поста нам је даровано управо зато да би смо прегледали читав свој живот из те перспективе. То је далеко важније и далеко теже, него се једноставно уздржавати од ма које хране. Ако у неодржавању телесног поста често можемо наћи оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава итд.) за то што не радимо над својом душом, над својим срцем, нема извињења.

22.02.2015.

Данас, на Прашталну недељу, ми чекамо да нам опросте они које смо против воље ожалостили, којима смо причинили зло. Ми смо криви пред многима – једни пред другим, пред својим блискима. Често, живећи у једној породици, људи годинама не могу да се помире једни са другима. Али док не наступи помирење, ноћ неће проћи и дан се неће приближити. А ако нам недостаје сопствене снаге да сазнамо за шта смо криви пред другим људима, молићемо Бога да нам Он открије због чега и за шта треба да молимо опроштај од ближњих.