09.05.2019.

У том живом доживљају греха и спасења, Црква се у Светој Литургији моли: „Зашити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом“. Са једне стране прете нам последице греха, а са друге, крепи нас нада спасења, поверење наше у благодат Божију. У последњој молби-јектенији, у којој говоримо лицем к лицу са Богом, молимо да нам помогне и сачува нас у свему, за шта смо Га до сада молили, да нас помилује и спасе. Не неким другим средством и из другог разлога, већ благодаћу Својом, која је мудрост и сила Његова. Благодат Божија је Његова љубав према нама, и пошто нас љуби, Бог је свемудар и свесилан у свему што чини да би нас спасио. Он нас спасава благодаћу Својом, не зато што је мудар и силан, него зато што нас љуби и хоће, зато зна сваки начин и има сву силу да нас спасе.

13.05.2018.

Бог, поставши човек, немилосрдно је узвисио нашу људски природу, говорећи: „Ја и Отац – једно смо“. Међу нама, као међу равнима Себи, Бог стоји на сабору богова и праведно укорева: „Докле ћете судити неправду и гледати на лица безбожника?“ (Пс. 81, 2). „Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви, а ви као људи умрећете“ (Пс. 81, 6, 7)“. Погледајте само: Он прекорева зато што умиремо, као да прекорева за неки обичан непримерен поступак! Толико нам је смрт туђа по природи, а толико смо је пак присвојили и присаједнили себи, својим гресима!