15.05.2017.

Једном сам видео свештеника који је крстио све нас у отаџбини. Био је то свети човек. Чувао је девственост. Творио је многа милосрдна дела. У сну ми је рекао: „У овоземаљском животу, каже, ја сам мислио да само литургије изводе душе из ада али сада, када сам мртав, уистину видим да и молитве које ви вршите спасавају намучене душе.“ И зато, не престајте да се молите за душе, јер милосрдни Бог тражи разлог и могућност да би спасао душу.

02.12.2016.

Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.

21.11.2016.

Сећам се да сам негде прочитао да је човек незахвално двоного створење. Када кажеш Слава Богу за Све, тада све постаје свето, освећено. Тако, у Божанственој Литургији имамо Божанствену Евхаристију (благодарење). Док, када приговарамо, ми гунђамо, ми ропћемо – тада се све мења. Неко ко живи у Христу и дише Христом – чак и да га у ад поставиш, он ће се радовати. Онај, који се жали, и никада не каже хвала – чак и у рај да га поставиш, сматраће га адом.

13.11.2016.

…Ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав.

27.10.2016.

Ако је неки опит оставио трага на теби; ако је нешто овакво, и најмање, било ти дато; ако си нашао утеху после великих искушења; ако си неко ко је „примио опит Васкрсења“; ако си прошао, макар само једном у животу, кроз (истинску) смрт у живот; тада си у стању да имаш наду. У стању си да идеш напред. Али, док си још увек у овом свету, подложног промени и пропадању, неопходно је да идеш напред са великим трепетом и пажњом, ослањајући се на љубав (а то значи жртвовање свега), и понизност (а то значи љубав до уништења), како би Други, који је утеха свих, могао да се пројави.

15.10.2016.

Више не пита шта ради ближњи, него непрестано живи у безмолвију. Труди се умним делањем. Из њених очију непрестано истичу сузе. Језик је медоточив. Разговор одмерен. Тело непорочно. Ум чист и без маштања. Нерасејана молитва. Дубоки мир. Савршено послушање. Пламена љубав према Спаситељу Христу која све време гори и не гаси се, никада се не гаси. Да при самом помену имена Исусовог скаче душа, ослађују се уста и све умно у човеку устаје. Обичај је љубави и њено божанствено преимућство да срце скаче када зачује љубљено име, било ушима телесним, било пак ушима духовним. Из таквог срца излива се сладост љубави.

10.10.2016.

Ако је могуће, људима треба бити од помоћи, дајући им прилику да излију своје сузе пред Њим Који нас воли – да плачу као свети апостол Петар. Зато што дубоко у себи знамо да смо сви рањена деца, без обзира да ли имамо седу косу, без обзира на то што се трудимо да изгледамо снажни. И ако икада пронађемо светитеља, тада ћемо разумети да је дубоко у нама сакривено повређено дете. Оно је као корен који изгледа увео све док права количина кише не падне и сунце не засија, и тада не схватимо да је живот сакривен у нама. То је оно што светитељи чине. Они су ти који љубе – понизни. И тако они буде могућности у нама које су биле умртвљене. Сила светитеља у слабости постаје савршена (2. Кор. 12, 19).

20.09.2016.

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада.

03.09.2016.

Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.