07.11.2015.

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.

30.10.2015.

Наше доба је кризно, дакле добро уколко га сагледамо у тајни свете Литургије, Светог Откривења; оно је повод покајања и спасења свих нас. Ако би нам било добро по фантазији и људској умишљености, ако не би смо имали проблема или бисмо мислили да их немамо, били би смо у стању опасне наркозе, сна и илузије.

12.09.2015.

Данашње Јеванђеље подсећа нас да је највећа заповест и циљ живота човекова тежња да заволи Господа, тојест да Му посвети своје срце, и тежња да сваког човека волимо као свог ближњег. Те заповести изискују огроман напор и несебичност, али Господ за њих обећава велику награду. Онај ко у срцу носи љубав разликује се од других људи по томе што његово срце личи на драги камен који лучи невидљиву светлост. Човек не може да види ту светлост, али је други људи осећају својим срцем. Зато су се око пустињакâ и отшелникâ окупљали монаси, зато су људи одлазили у удаљене манастире да би се огрејали у зрацима те овом свету невидљиве љубави.

24.08.2015.

Авај, мало кo од савремених родитеља стварно брине о доличном хришћанском васпитању своје деце. Или га једноставно занемарују, сматрајући да је далеко лакше просто „пливати низ воду“; или се сами толико заносе савременим помодним правцима и идејама да препуштају деци да се у свему поводе за примерима савременог поквареног века, да се она не би ничим издвајала међу свом осталом омладином. И не мисле чак ни о томе да њих саме, можда као казна за њихову лакомисленост, oчeкyje плач и ридање и нарицање много?

08.08.2015.

Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.
Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.
Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком. Разврат је смрт духа, пре смрти тела.
Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и наситити се његове крви.
Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати, лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.

26.07.2015.

Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек је готово уништен као морална личност. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила, која се супротставља распаду и разлагању света јесте благодат Божија. Међутим, услови за примање благодати су љубав људи према Богу и међусобна љубав. Кад нестаје љубав благодат се повлачи и почиње падање у бездан: од човека ка животињи и од животиње ка демону.

24.07.2015.

Слушајући црквене песме у којима се прослављају угодници Божији, обично чујемо мушка имена. Али, ево, данас се празнује помен два Божија угодника, тачније, угоднице – оба света имена која се данас прослављају су женска.

Света великомученица Јефимија и света блажена кнегиња Олга – обе су назване још по једним именом: света Јефимија се назива «Свехвалном », а свету Олгу су још савременици звали «најмудријом међу женама».

22.07.2015.

У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом.

11.02.2015.

Сада настају такви дани да се свугде помиње хришћанство, отвара се више храмова, него што има верујућих. Међутим, нећемо пожурити да се радујемо. Често се догађа да је то само привид, јер изнутра нема хришћанског духа љубави, Духа Божијег, који ствара и даје живот. Напротив, тамо царује дух овога века – дух подозрења, злобе и раздора. Духови-преваранти и демонски ученици већ су отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени људи, који себи допуштају да у животу следе пожуде свога срца, истовремено се молећи Богу и служећи греху, добиће за то заслужену плату. Бог их не слуша, а ђаво, будући да није свезан силом Божијом, кроз оне које је обмануо извршава своја непотребна дела.