16.04.2016.

Нарастајућа сујета захтева све веће и веће апетите, а најважнија храна егу јесте пажња другах људи. Њихово уважавање, усхићење, узбуђење. Пораст пажње према сопственој личности захтева поклоњење истој. И полако прераста у култ личности:

02.03.2016.

Ето, у наше школе покуавају да уведу “сексуално васпитање”, као и да суштински скрате курс националне историје. У ову сврху се из Европе, из саме утробе сатанине, у Грузију сливају огромна материјална средства.
Шта ово, заправо значи? Онај ко се упозна са смислом пројекта “сексуалног васпитања”, погледа нове уџбенике, може јасно да увиди да они желе да дете од најранијег узраста изучава различите развратне ствари. Њихов је циљ да убију и најмањи осећај стида, да за животни циљ поставе задовољење телесне похоте.
Почиње страшни, сурови прогон – прогон људске савести, моралних вредности и духовности.
Али чему оваква светска политика, ради које се не штеде средства и троши толико новаца – само да би се од деце и њихових родитеља купила савест?

14.01.2016.

Живот хришћанина пролази кроз време и вечност. Дај Боже да у новој години будемо достојни грађанима својег Отачаства, земног и небеског. И каква год нас искушења очекивала на земљи, Господ, ако смо му верни, припрема поново за свакога од нас небеске утехе у празнику Рождества Христовог и даље – у Пасхи Господњој и у свим великим празницима, позивајући нас да будемо причасницима вечне Његове радости.

31.12.2015.

Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“ у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ — његов дочек молитвом.

26.12.2015.

Наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

19.12.2015.

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.

10.12.2015.

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

08.12.2015.

Сада само духовно слепи људи не могу да виде куда иде савремени свет, у пуном смислу речи вођен на заклање од слугу светског зла, које напрегнуто и ужурбано раде на што скоријем зацарењу над светом Христовог непријатеља – Антихриста. Ове слуге зла крајње немилосрдно и сурово уклањају са свог пута све оне који не иду у корак са њима и сметају им. Припрема се проглашење нове светске религије, заједничке за све људе, предузимају се мере за стварање једне светске државе. На свему овом сложно и усиљено раде како савремени политичари тако и посленици такозваног „екуменистичког покрета“ и њихови истомишљеници и сапутници. Они презиру истинске хришћане, излажу их поругама и тамо где могу бити утицајни на Све начине их одстрањују. Све ово чине под наизглед лепим паролама мира свега света и сједињења свих Али како нас ове лукаве, улагивачке пароле из њихових уста подсећају на злославну слободу, једнакост и братство и сва она, њима слична, примамљива обећања којима су пред револуцију слуге светског зла обилато обасипале нашу несрећну отаџбину Русију, довевши је до страшне, Крваве пропасти.

30.11.2015.

Непријатељ рода људског, видећи после дуготрајне и безуспешне борбе да не може потпуно да сломи и уништи истинито хришћанство, у наше дане изумео је начин како да га „учини безопасним“ за ceбe и претвори га у „со обљутавелу“ У том циљу, npeко људи који су постали његова послушна opyжијa, yкључујући и неке свештенослужитеље, па чак и високе јерархе свете Православне цркве који cy изневерили своју архијерејску заклетву, он, употребљавајући сва средства која су му доступна, са великим, препреденим лукавством, уводи, сада већ у недрима саме наше Цркве, замену истинитог хришћанства „неохришћанством“ и чак проглашава наступање неке тобоже „нове ере’; „нове епохе“ у хришћанству, у којој сва прошлост, као наводно већ „застарела“; треба да буде за6орављена и одбачена јер „противречи савременом животу“ и „кочи општи прогрес човечанства“. Све гласније се чују захтеви: „очистити хришћанство“; учинити га неким другим, саображеним, „духу времена“; а не онаквим какво је оно било од памтивека.