21.09.2018.

Многобројна и разнолика су имена којима се уважено сабрање црквених проповедника труди да похвали Приснодевствену Владичицу, желећи да обзнани Њену велику славу. Један од њих је именује сунцем, зато што, овенчана зрацима Божије благодати, сија јаче од свих небеских светила. Други је назива месецом, зато што због свога великог и чудесног сјаја, она, као Царица, прима поклоњење од читавог збора тајанствених звезда. Називају је извором, јер напаја Цркву потоком небеских дарова. Називају је кипарисом, јер захваљујући Своме прирођеном миомирису она је далека свакој трулежи. Називају је крином, јер није изгубила своју чисту лепоту, премда је и узрасла посред трњака свеопште туге. Називају је небом, јер је просијала Сунце правде. Називају је вртом закључаним, куда се сатанска змија није дрзнула да пролије смртоносни отров. Рајем, јер је процветала Дрво Живота; високом гором светости, коју никада није преплавио потоп греха. Али ни један од ових назива не приличи Дјеви у тој мери као онај којим Ју је назвао Дух Свети у Песми над песмама: јутро, зора: „Ко је она што се види као зора“ (Пес. 6, 10)?