12.03.2018.

Зашто је Он, Сами Бог и Цар читавог света, тако трпељиво, чак весело, понео Крст Свој? Зар не зато да би и ми трпељиво и радосно носили свој крст? Свакако да ми не можемо понети тако тежак Крст, какав је Христос носио на Голготу: ми брзо падамо под бременом на самом почетку нашег пута. Али зато је Спаситељ, знајући немоћ наше душе и тела рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34), односно, узми свој крст по својим моћима, какав можеш да понесеш, уз Његово садејство и уз помоћ других, до своје Голготе или до гроба.

02.10.2017.

Уколико ми се догађа нешто што ме жалости, не треба да због тога окривљујем друге и оправдавам себе тиме, да уколико не би било овог или оног човека, онда се ја не бих жалостио. „Прихватај све, као да се дешава због твоје кривице“, тако говоре свети оци. Не треба да трпљење имамо само на речима, не у идеји, већ у животу; требамо га начинити руководећим правилом нашега живота.

27.09.2017.

Али ове заједнице се не можемо удостојити путем радости, већ жалости, какве су унутрашње жалости, самораспињања. И ето где је почетак нашег духовног живота.
Након пада човек је постао подељен. У њега је ушао други закон, који делује у удовима његовим, који војује против закона ума и поробљава га законом греховним. Као да је у њега ушла дрига личност, други човек, који поседује и своју сопствену главу – гордост, и своје сопствене руке – користољубље, и свој стомак – стомакоугађање… Овај придошли човек је собом притеснио пређашњег човека, угушио наш пређашњи истински живот.