10.11.2017.

Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика.

10.12.2015.

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

08.08.2015.

Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.
Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.
Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком. Разврат је смрт духа, пре смрти тела.
Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и наситити се његове крви.
Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати, лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.

22.07.2015.

У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом.

20.12.2014.

Компјутерске игре буде страст и такав занос да постају привлачније одкњижевности, чак бих рекао нека врста магије. Оне људе, а посебно децу,уводе у виртуелни свет, у свет илузорне стварности која им је занимљивијаод реалног света. Ту започиње деградација човекове личности. У оквиримаовоземне реалности човек се осећа као странац, гост или путник намерник.Његова домовина је свет компјутера: он живи у том свету и тај свет живи уњему, свет који га је потпуно заробио и на неки начин прогутао. Код тихљуди пре свега ишчезава небо и Бог за њих постаје апстрактна инезанимљива идеја. Он није потребан компјутерским играчима и зато сеналази изван граница њиховог интересовања. Након тога за њих ишчезаваи сама земља. Њих уопште не узнемиравају друштвени проблеми и просто суслични пужу који по цео дан проводи у својој кућици. Они су изоловани одсвоје родбине, лишени пријатеља, а појмове “добро” и “лоше” замењујупојмовима победити и изгубити у игри. Због компјутерских игрица људипостају равнодушни једни према другима.

19.10.2014.

 име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде и дефинитивно срушене и да Царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Кад је чуо вест о Христовом

13.10.2014.

У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер. Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али то је у суштини замагљен и шифрован свет демона. Кажу да огромни водопади привлаче психички лабилне људе. Код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад, да се на неки начин предају тим кобним таласима. Кажу да исто тако и змија опчини и привуче себи своју жртву. Ми исто тако пред телевизијским екранима видимо нешто слично, видимо бег у болест, у хаос, у бездушност и немилосрдност. Најтипичнији садржја филмова је: ванземаљци који освајају земљу, гомила лешева, експлозије, зграде које од њих лете у ваздух. Ту се инстиктивно осећање душе на неки начин облачи у символе и слике и као да се визионарски показује да су земљу освојили демони, дошљаци из оног непознатог света, из оних мрачних дубина које ми иначе називамо паклом и преисподњом. То је осећај да човек нема где да побегне, да су градови, обасјани треперавим светиљкама, у ствари замке у које су људи сатерани и да представљају огромно гробље духа. У томе и јесте трагедија апокалиптичког доба.
из књиге ТАЈНА СПАСЕЊА

18.05.2014.

Браћо и сестре, данас смо у Јеванђељу чули један од разговора Исуса Христа, Његов разговор са женом Самарјанком. Док слушамо ту јеванђељску причу, наша душа замире од страхопоштовања које осећамо према великој тајни. То Јеванђеље није упућено само уму и вољи, него и човековом срцу. Самарјанка је била грешница из народа који су Јевреји презирали и одбацили. Али та жена је сачувала духовну чистоту. Како треба да схватимо то да је у греху сачувала чистоту? Она је била свесна свог пада, стидела се због тога и тај стид је био залог њеног духовног препорода. И ми смо, браћо и сестре, грешни, али се не стидимо ни себе, ни људи. Самрјанка се трудила да из дома свога излази само онда кад је на улици било мало људи и ишла је обореног погледа, а ми гледамо друге људе у очи, и то гордо као праведници и уопште се не стидимо својих грехова. Ми безочно једни друге разобличавамо за много мање грехе но што су то наши. Зато и нисмо достојни да схватимо и разумемо Јеванђеље.

01.02.2014.

Бестрашће хришћанина је победа љубави над страстима. То је бестрашће као пунота живота. Човек живи у стању илузије. Њему се чини да му живот чини лепим дом у којем живи, а то су уствари страсти које му обузимају душу. Но живот чини лепим оно што прелази у вечност. Ако се пажљиво погледамо, видећемо да оно што сматрамо својим уопште није наше, него да је то површно и пролазно. С друге пак стране, оно што је најважније, а то је бесмртни дух, налази се у латентном стању и најчешће и не слутимо да он постоји. Зато спалити оно што нам се чини да је наше значи спалити своје илузије.